Награда *Свитање*

Награда *Душан Грбовић*

Завичајни писци

Наше полице

Виртуелна библиотека Црне Горе

 

 

Елиф Шафак: „Чертдесет правила љубави“

Нова књига, Подгорица, 2017

 

 


„Мало по мало, човјек напуни четрдесет, педесет, шездесет и са сваком декадом, осјећа се потпуније. Морате наставити да ходате, мада не постоји мјесто на које стижете. Универзум се окреће, стално и неумољиво, као и земља и мјесец, али управо тајна усађена у нас, људска бића, покреће све то. Са тим знањем ми дервиши ћемо се играњем пробити кроз љубав и сломљено срце чак иако нико не схвата шта радимо. Плесаћемо на исти начин усред туче и великог рата. Плесаћемо у свом болу и тузи, радосно и усхићен, сами или заједно, полако или брзо као водени ток. Плесаћемо у нашој крви. Постоји савршена хармонија у свему што је било и што јесте у универзуму. Тачке се стално мијењају и замјењују једна другу, али круг остаје нетакнут“.

Роман „Четрдесет правила љубави“ турске књижевнице Елиф Шафак по својој композицији представља 'роман у роману' – два наративна тока, двије паралелне приче које дијели вишевјековни временски јаз. Ела Рубенштајн је америчка жена, мајка, супруга и домаћица која живи привидно срећним и спокојним животом. Међутим, тамо негдје у њеном бићу гдје би требало да буде љубав, она осјећа празнину. Читање рукописа романа Слатко богохуљење, непознатог и мистериозног европског писца Азиза, одводи Елу у спиритулну авантуру откривања мудрости суфијског мистицизма посредством Румија и Шамса из Табриза, суфијских мистика из тринаестог стољећа.

Сам наслов романа упућује на есенцијалну мудрост суфизма оличену у Четрдесет правила религије љубави лутајућег дервиша Шамса из Табриза. Иако их раздваја скоро осам вијекова, и Ела и Руми су на сличном путу у потрази за љубављу која би испунила њихову унутарњу празнину. С друге стране Шамс од Табриза пркоси религијским и друштвеним конвенцијама свог времена, дрско им се супротставља, доводећи свој живот у опасност. Повезаност нераскидивим духовним сродством са Румијем, Шамс свом пријатељу даје подстрека да одбаци свој его „нафс“ и живи у складу са суфијском мудрошћу, иако ће тај чин изазвати револт Румијевих ранијих поштовалаца, па и саме породице. У суфијском мистицизму значење појма џихад односи се на рат против сопственог ега, а его, сопство може се побиједити само бескрајном љубављу према Богу и свим његовим створењима. Достизање те апсолутне љубави према Богу, доводи до порицања и нестајања ЈА, до свођења на нулу „тако велику да вам прекрива читаво биће“. На сличан начин ће и Азиз Ели дати подстрека да напусти свој одавно пропали брак у коме је и емотивно и духовно неиспуњена. Руми кроз свој однос са Шамсом и Ела у свом односу са Азизом, присиљени су да доведу у питање смисао својих дотадашњих живота, да одбаце сигурност зарад неизвјесности суфијског пута који им не обећава срећу и сигурност, већ откривање свепрожимајуће божанске љубави у мистичној хармонији и јединству душа када се одбаци све лажно што овај свијет нуди.

Роман привлачи посебну пажњу и због своје динамичне нарације, полифоничности гласова који се измјењују дајући приповједном току посебан колорит кроз ријечи неколицине наратора, оживљавајући на тај начин једно давно вријеме и омогућавајући читаоцу да се ликовима романа отисну на духовно путовање од Александрије, Самарканда, Дамаска, Багдада до Коније. Елиф Шафак је овим романом актуелизовала стара суфијска учења Румија и Шамса од Тебриза, поједноставила их је пренијевши их у романескну форму и на тај начин учинила их је доступним и оним читаоцима који су о суфизму имали магловита сазнања све до ове књиге.

„Четрдесет правила љубави“ је роман о љубави и пријатељству чија је порука да свако од нас у универзуму има сродну душу у којој се наша душа огледа, то је онај дио нас који нам недостаје цијелог живота, једино што може испунити нашу празнину. Сусрет са душом-огледалом заправо је проналак једног дијела нашег бића који нам је недостајао. Поруке које нама, савременим читаоцима шаљу Шамс и Руми тичу се односа нас према другима, као и односа других према нама. „Ако желиш да промијениш однос на који се други понашају према теби, најприје би требало да промијениш начин на који се сам понашаш према себи. Не научиш ли вољети себе у цјелости и искрено, нема начина да можеш бити вољен.“

„Живот без љубави је промашај. „Да ли би требало да трагам за духовном љубављу, или материјалном, или физичком?“, не постављајте ово питање. Расуђивање води расуђивању. Љубави није потребно никакво име, категорија или дефиниција. Љубав је сам свијет. Или сте унутра, у центру… или сте вани, пуни чежње“.


 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 03.08.2017.                             

 


 

Мишел Уелбек: „Покоравање“

Booka, Београд, 2015

 

 

Савремени француски писац Мишел Уелбек заинтересовао је низом својих романа европске читаоце и увелико испровоцирао „читање“ политичке свијести савременог европског човјека, као и читање његове свакодневице и важних питања према којима се човјек одвајкада одређује као свјесно биће.

Питање смисла човјековог живота још се интензивније артикулише у последњој његовој књизи, у роману „Покоравање“. Уелбек, којем не мањка медијска пажња, али ни пажња критике, у овом роману поставио је многа питања која су постављале традиционалне људске заједнице, али и припадници савремених друштава међусобно дезинтегрисани и са сопственим смисленим постојањем, рекло би се, несастављени.

Оно што критика избацује у први план као ауторски потпис Мишела Уелбека јесу брутално изражени порнографски елементи. Такође се примјећује, по некима непримјерен, наглашено публицистички начин приповиједања. Нећемо то порицати, јер је немогуће порећи оно што је чињеница. Можемо чак претпоставити да је извјесна количина еротоманије карактеристика Уелбекове не само стваралачке, него и егзистенцијалне личности. То нас не удаљавава од увјерења да он, у ствари, говори језиком савремености, искушавајући нас да, пољуљани вербалном провокацијом, никад не прочитамо укупност његовог умјетничког исказа, као што ни његови ликови истински и не покушавају да прочитају себе.

У средишту његове стваралачке пажње налази се исламистички тероризам као нескривена и стална пријетња европским земљама. Због јавног исказивања својих ставова по том питању његова безбиједност је довођена у питање, због чега је бивао евакуисан из Париза. Не бисмо се сложили са мишљењем да је овај роман провокација само исламског дијела свијета, већ је провокативно уперен и против католичанства. Главни јунак романа је Франсоа, професор књижевности на Сорбони која је појам престижног универзитетског обрасца. Ипак, не стиче се утисак да је и данас тако. Она је, према ономе што читамо у роману, давно постала средиште приземних новчаних трансакција, а онда одједном промијенила и власника. Представници „петромонархије“ преузимају универзитет и он постаје луксузно опремљено мјесто окупљања професорског кадра, али и мјесто индоктринације и коначног опредјељивања за прелазак на ислам за оне који се на то на самом почетку „колонизације“ нису одлучили. Ове креације Мишела Уелбека, рекло би се, пледирају на визионарство, или рачунају на свој исказ као последњу опомену западном свијету.

Глобалистичке тенденције умртвиле су бригу о традицији у Француској нашег доба и отвориле велику празнину на том мјесту. Човјек којег обликује такво друштво (Франсоа) не уписује у своју биографију ни један млак покушај проналажења националног идентитета, а празнине попуњавају они који имају материјалну премоћ и благовремено освијешћене људске ресурсе.

 

Марија Кнежевић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 03.07.2017.                             

 


 

Јован Дучић: „Градови и Химере“

Октоих, 2011.

 

 

Све још стоји непокретно на свом вечном месту. Сваку ствар је овде озарила мирноћа и усхићење, и травчицу и камичак, и брдо под небом, и врућу сенку под дрветом. У пољу бацају свој хлад чемпреси и платани које су можда посадили побожни крстоношки краљеви или источњачки освајачи. Тишина тла нигде није тако дубока као у палестинским крајевима. Ниједна ствар неће да се прокаже, и ниједан гласић да се ода. Све је овде алузија, симбол и опомена. Свака се ствар дубоко загледала једна у другу.

 

Уколико је основни смисао једног умјетничког дјела, па тако и књижевно-умјетничког остварења, његово катарзично дејство на пробуђену рецепцију читаочеву, Дучићева књига „Градови и Химере“ своју снажну књижевно-естетску утемељеност показује управо у овој изванредној моћи посредовања између феномена који су у њој стваралачки освијетљени и читаоца којима је ово представљање упућено. Она, уосталом као и сва значајна умјетничка остварења, свједочи неоспорну међузависност ствараоца, дјела и реципијента, то јест, један изанредан естетички однос на коме је базирана умјетност као таква. Колико један добар путопис има исцјелитељско дјеловање по читаочеву рецепцију, данас оптерећену бројним информацијама које намећу мас медији, свједочи ово одвећ класично Дучићево дјело, коме се увијек са додадном мотивацијом враћамо и на тај начин га чинимо актуелним. У свом препознатљивом артистичком стилу, писац књигом окупира пажњу, и снагом умјетничке, књижевне поруке, читаочеву уобразиљу чини неравнодушном, много одлучније и снажније него што то чини савремена, комерцијална туристичка понуда. Панорама чудесних пишчевих утисака, преточених у изванредан књижевни доживљај постаје незамјенљив водич кроз градове и предјеле, снове и очекивања пред невиђеним, новим и непознатим. Тим више уколико је читамо у времену, када такву врсту задовољстава стичемо пречицом, преко интернета и бројних on line понуда.

 

С обзиром да је цјелокупан текст прожет дубоким рефлексијама о смислу историјског постојања појединих народа и култура, о њиховом исконском односу према љепоти, стваралаштву, природи, слободи, животу и смрти, као и оном непосредном и свакодневном, као што су конверзација и духовитост у појединих народа, путописна проза Јована Дучића чита се и као изузетно есејистичко остварење.

 

Ови записи не могу се посматрати као документарна грађа, заснована на статистичким подацима и биљешкама. Оно што ову врсту књижевне грађе чини другачијом од пуке новинарске репортаже, које нам нуде савремене агенције, јесте изузетно пишчево познавање историјских прилика, културне генезе, философских и умјетничких опредјељења заједница које су у књизи описане. Тако овај особени артистички поступак води читаоца, не само кроз простор, већ и кроз вријеме. Књига „Градови и Химере“ својеврсни је дар бескрајној људској знатижељи, оној неисцрпној стваралачкој жудњи да обухватимо и оно што није у пољу наше чулне перцепције, да измјеримо и доживимо оне универзалне вриједности, које су се кроз различите културе на различите начине оствариле.

 

У једној живописној игри свјетлости, кроз дијалог коначног и вјечног, писац је веома сугестивно и увјерљиво описао, не само културе и цивилизације, већ и саме предјеле, рељеф и природу појединих крајева. Сви ти описи упућују на једну чудесност створеног, описи који код читаоца побуђују крајње контрастна осјећања. Тако је пред каменим лицем Алпа „све огромно и све хладно; и све је или веома тамно или веома светло“, док у оку пред острвом Егина, посматраног између два стуба Партенона, „има само блеска“. Некада описи побуђују акцију и знатижељу (Париз), или пак контемплативно удубљују читаоца (Рим). Исто тако, у књизи има описа који читаоца као дијете враћају на почетак, очитости и безазлености створеног (Палестина). Књига, дакле, истовремено побуђује код читаоца сва ова психолошка стања, одржавајући једну савршену равнотежу представљеног, што и јесте моћ њеног катарзичног дејства. Ови невјероватни утисци, преточени у изванредну књижевну цјелину, своју коначну форму добили су управо синхронизованим дјеловањем неба и земље, свјетлости и таме, човјека и бесконачног.

 

Сви феномени описани у књизи, као што су рељеф, архитектура, умјетност, систем вриједности, а који чине особено лице појединих народа и култура, међусобно су прожети. Аутор нам тиме жели показати како културно и духовно биће једног народа не можемо у потпуности схватити док не видимо и не доживимо сав тај природни амбијент, који је на свакој тачки земљиног шара сасвим другачији. Тако је и свака култура, сваки град, живот који дише у једном посебном и непоновљивом ритму, сваки од њих има своју Химеру, своју тајну и сабласт, а то је оно што га чини особеним и непоновљивим. Управо тај посебни ритам дисања и душу сваког од њих аутор нам овим путописом жели представити, стога и потврђује: „Ништа не разумете од живота и хуке таквог града ако нисте ништа разумели од ћутања и смрти те спиритуалне истине и лепоте. Јер екстатички део града није у лепоти старих ствари него у лепоти старих прича; његова је тајна у евокацијама и сугестијама које живе само у тренутном лудилу срца: у оном што није назидано на земљи и подигнуто у ваздуху, него изграђено у машти и души. Градови, то су унутрашње истине.“

 

На крају, читајући редове овог изванредног дјела, стиче се утисак да је све речено и описано имало једну основну намјеру, а то је освјетљавање феномена људске страсти, чудесне страсти стваралаштва, без које ни градови и цивилизације не би били могући. Као што узвишена и чудесна страственост постоји у створеним предјелима, природи, космосу, тако су и људска мисао и људска енергија искре ове тајновите страствености, која нам ипак потврђује да за човјека има наде, да нисмо странци у овом свијету и да је он наш дом. Јер, као што каже и сам писац: „Има нешто савршеније од лепоте ствари у природи: то је све оно што је људска мисао додирнула и људска лепота осветлила“.

 

Софија Јеловац                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 15.06.2017.                             

 


 

ХАРУКИ МУРАКАМИ: “Мушкарци без жене“,

Геопоетика, 2016

 

 

“Једног дана, изненада, постајеш један од мушкараца без жене. Тај дан ти стиже напрасно, не давши ни најмањи наговештај, предсказања, без опомене и предосећаја, без куцања и упозорења. Тек, скренуо си иза неког угла и схватио да си већ ту. Али, више нама назад. Једном, кад се иза угла скрене, то за тебе постаје један једини свет. У том свету тебе сад називају једним од мушкараца без жене. Бескрајно хладном множином.“

 

Муракамијева збирка прича „Мушкарци без жене“ самим избором наслова указује на литерарне везе са књижевним дјелом Ернеста Хемингвеја у чијем опусу се налази истоимена књига прича. Мураками не мистификује своје књижевне или музичке узоре, не „копира“ их, већ ствара директне повезнице између наслова и ликова својих дјела и остварења Кафке и Хемингвеја. Најинтригантнија прича ове књиге носи наслов „Заљубљени Самса“ што је литерарна алузија на Кафкиног јунака Грегора Самсу. Оба Грегора Самсе постављени су у један фантазмагорични свијет надреалног, само се Муракамијев јунак не преображава у џиновског инсекта, већ се буди са избрисаним сјећањем и једноставним сазнањем да је он Грегор Самса. Ту је и свеприсутна и стална инспирација Битлсима. Муракамијев прослављени роман Норвешка шума свој назив дугује хиту ове култне групе, а ни овој књизи прича не недостају реминисценције на Битлсе, па прва и друга прича носе наслове „Drive my car“ и „Yesterday“.

 

Свака од седам прича је заправо мали роман о остављеним, усамљеним и отуђеним мушкарцима који се са својим самоћама и недаћама „хватају у коштац“ на различите начине. Мураками своје протагонисте поставља у различите ситуације, необичне и помало бизарне односе са другим ликовима. Удовац постаје најбољи пријатељ са бившим љубавником своје жене („Drive my car“), заљубљени младић препушта своју дјевојку најбољем пријатељу страхујући да је недостојан њене љубави („Yesterday“).

 

Нису само осјећања напуштености и самоће, удаљавање од других па и од себе самих, унутарње кризе и ломови једино оно што обеспокојава и урушава Муракамије ликове. Јунак приче „Самостални орган“, доктор Токаи, само(за)довољни средовјечни естетски хирург, упркос признању да је задовољан својим животом проживљеним по одређеном обрасцу понашања, постаје свјестан кризе сопственог идентитета, постављајући притом питање на које није у могућности да одговори: ко сам то ја? Прва љубав која је дошла прекасно, у позним годинама, наводи Токаиа да преиспита свој дотадашњи сређени живот који је присуством тог новог, њему непознатог осјећања, изгубио упориште на којем се темељио деценијама. Љубав га тјера на мучна преиспитивања самог себе: шта би од њега остало ако би одбацио своје титуле, професију, новац и све оно што га је дотада чинило личношћу? Ко би био суштински, огољени Токаи?

 

Док су Муракамијеми мушки протагонисти махом усамљеници, отуђени од других па и самих себе, увијек у потрази за нечим, за смислом, за одговорима, за љубављу, за самима собом, женски ликови далеко су реалистичнији и прагматичнији. То су махом усшјешне, самоувјерене и атрактивне жене, често фаталне по оне који их воле па и по себе саме. Јунак приче „Мушкарци без жене“ добија касни телефонски позив и сазнаје да је његова некадашња дјевојка извршила самоубиство. Аутор поставља свог јунака у једну апсурдну ситуацију: ожењен човјек сазнаје да је његова стара љубав мртва и он се сасвим спонтано прикључује клубу мушкараца без жене: „То је оно што значи изгубити неку жену. А понекад, изгубити једну жену значи изгубити све њих. Тако ми постајемо мушкарци без жене“.

 

Љубитељи Муракамијеве прозе у овој књизи сусрешће се са оним добро познатим „муракамијевским“ мотивима, али у новом, оригиналном виду. Ова збирка прича не обилује излетима у предјеле фантастике у оној мјери на коју смо навикли читајући његове романе, посебно Кафку на обали, 1Q84 или Лов на дивљу овцу, али и ова књига као и претходне увлачи нас у свој свијет и чини да постанемо сапутници тих мушкараца на њиховим путевима трагања.

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 19.05.2017.                             

 


 

ЏОН МАКСВЕЛ КУЦИ: „Ишчекујући варваре“,

БИГЗ, 1990

 

 

„Па сад, шта ћемо без варвара?

Они су ипак били неко решење.“

 

                Константин Кавафи „Ишчекујући варваре“

 

Како књига по нашем мишљењу треба да провоцира квалитетан, интензиван и вишезначан доживљај дјела, препоручујемо за читање роман „Ишчекујући варваре“ јужноафричког писца Џона Максвела Куција. Добитник је бројних награда за своја остварења међу којима је и Нобелова награда за књижевност, али оно што је битно јесте да је и код критичке и код шире читалачке јавности заживио као велико име савремене свјетске књижевности. Овај даровити приповједач пренио је у свој умјетнички свијет опажања исто толико надареног посматрача и својим уређеним умјетничким свијетом учинио нас виновницима једне непролазне стварности гдје се благодетима одузима вриједност и смисао, а зло се периодично потхрањује и множи, јер „свако поколење једанпут, неизоставно, стиже налет хистерије због варвара“.

 

Замислимо Царевину о којој Куци говори као конкретну и стварну, али истовремено као фантома, приказу којој је за живот потребна овјера у туђој крви, по могућности недужној. Царевина виђена из њеног пограничног појаса даје слику која је на почетку романа доста слабог интензитета. Иако се с времена на вријеме оживљавају страшне представе о варварима с оне стране границе међу малобројним становницима пограничне насеобине, после невеликог таласања и нешто узнемирујућих снова, они се враћају устаљеном животу малих задовољстава, плитких страсти праћених сразмјерним искушењима и подвизима. Ипак тај свијет није лишен љепоте у елементарном облику чија једноставност има велику окрепљујућу моћ.

 

Онако како је Куци замислио Царевину могуће је замислити било коју државу, цивилизацију или скупину са амбицијом да дисциплинује остатак свијета. Могуће је то учинити у било ком тренутку и на било ком мјесту, јер је права њена природа универзалног карактера и неизоставно су јој потребни варвари као еквивалент њеном постојању. Своју болест лијечиће потрагом за варварима у пограничним крајевима измишљајући страховите њихове најезде, а у ствари, провјереним средствима принуде омогућиће метастазе зла на пограничном простору. Оличење те продужене руке је пуковник Џол, представник такозваног Трећег бироа. Није потребно велико умијеће да се у овој административној форми препозна рука инквизиције која ни у једном времену не мијења своју природу. Иза тамних, готово сљепачких наочара крију се очи пуковника Џола које ће у свему и увијек видјети само лаж, а „тон“ у којем ће препознати „истину“ свједочиће само бол, понижење и смрт свих вриједности. „Прво добијам лажи, знате – тако то бива – прво лажи, затим притисак, онда још лажи, па јачи притисак, потом прелом, па јачи притисак, и тад истина. Ето, тако се добија истина.“ Једноставно, као еликсир, циједи истину пуковник Џол.

 

Насупрот Џолу, своју улогу и своје послове без страсти и ревности обавља начелник, мјесни административни руководилац, који је и наратор овог романа. Ипак, његова природна знатижеља извући ће га из те улоге и ставити на пробу не његову духовност, већ његову тјелесност, јер у свијету без посредовања Бога могуће је утврдити тачку у којој човјек престаје бити човјек и постаје животиња, а ожиљци не допуштају поновно успостављање људског достојанства у пуној мјери. Дакле, духовни свијет се приказује након, а не прије екперимента, па и тада оскрнављен јер није био изложен искушењу, већ суморном апсурду зла.

 

Куци обеспокојава читаоца мирноћом са којом исказује пуноћу сопственог створеног свијета који има природно, налик на урођено откривалачко својство. Циклус дјеловања зла ипак се завршава неуспјехом уз огромне жртве на обје стране. Не можемо рећи на страни „инквизиције“ и на страни „варвара“, јер је немогуће са сигурношћу тврдити ко су стварни а ко измишљени варвари. Царевина, иако поражена у овом походу, неће престати да измишља варваре као што се измишља све што је потребно једној недораслости, јер и „они су неко решење“, како то каже чувени пјесник Константин Кавафи чија се идеја његује у овом роману. И сами, сопственим „варварством“ можда дајемо легитимитет једној одавно хромој цивилизацији.

 

Марија Кнежевић                                       

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 19.04.2017.                             

 


 

ДОН ДЕЛИЛО: „ Анђео Есмералда“,

Геопоетика издаваштво, 2013.

 

 

„И чега се човек сећа, на крају, кад сви оду кућама и кад на улицама нестане посвећености и наде, као да их је однео ветар с реке? Да ли је сећање танушно и горко и да ли нас остиди његова суштинска неистинитост – сва од нијанси и од обриса које желимо да видимо? Или можда моћ трансцендентности опстаје, осећај да се догађа нешто што нарушава природне силе, нешто свето што пулсира на врелом хоризонту, визија за којом жудимо зато што нам је потребан некакав знак да стане наспрам наших сумњи?“

 

ДеЛилова књига приповиједака настајалих у дужем временском периоду између 1979. и 2001. године, радње смјештене на Кaрибима, Атини, Менхетну, Бронксу или у фантазмагоричним свемирским пространствима, представља, као и његови романи, својеврсну хронику савремене Америке и америчког начина живота. Зоран Пауновић у свом есеју о ДеЛилу, каже да је ДеЛило „хроничар савремене Америке, а с њом и планете којом она господари“.

 

Упркос различитостима и животним тренуцима у којима их је писац ухватио, скоро свим ДеЛиловим ликовима заједничка је отуђеност од друштва, алијенација која им онемогућава остварење дубље, емоционалне или духовне интеракције са другима. Двоје људи стицајем околности постају љубавници на изолованом тропском острву, али остају странци једно другом („Стварање“), два астронаута који судјелују у фиктивном свемирско - земаљском рату имају проблем да остваре икакву смислену конверзацију („Тренуци људскости у Трећем светском рату“), џогер у парку посматра отмицу дјечака са равнодушношћу особе усредсређене са саму себе и своје тијело („Тркач“), двоје усамљених људи који се срећу у музеју успијевају да остваре само површан контакт („Бадер-Мајнхоф“). Тренуци заједништва могући су само у тренуцима колективне и религиозне екстазе, као у случају сестре Едгар, опатице, која доживљава религиозно просвјетљење у маси људи који долазе да виде „чудо“ - приказање анђела Есмералде. Први пут у свом животу сестра Едгар доживљава спознају заједништва са другима и цијелим свијетом.

 

У причи „Анђео Есмералда“, која је интерполирана и у роман Подземље, ДеЛило супротставља постмодерни космополис препун отпадака, криминала и дроге апокалиптично – митској визији трагично страдале дјевојчице Есмералде чији се одраз почиње указивати на билборду рекламе за сок од наранџе. Лик освијетљен свјетлима возова који пролазе постаје важан догађај, привлачи велику медијску пажњу и доводи мноштво „ходочасника“ жељних да присуствују „чуду“. Медији имају моћ преобликовања постојеће и стварање неког новог вида стварности у којој су приказања и чуда могућа. Аутор сугерише да је људима потребно стварање митова и урбаних легенди да би постали дио неке друге реалности која превазилази постојећу, дио нечега што је веће од њих самих. ДеЛило оживљава стари мотив приказања светаца и чуда који је био често заступљен у средњовјековним књижевностима, али то нису миракули из старе теолошке литературе, већ су смјештени у модерно доба, па их аутор користи, да би са једне стране показао колико натприродно или сакрално и у нашем времену може снажно да дјелује на људску психу, да изазове религиозну екстазу и падање у транс, а са друге стране пародира само „чудо“ – лик анђела се појављује на реклами за сок од поморанџе и није освијетљен никаквим светачким ореолом, већ свјетлима возова. Mистични догађаји, колективне и религиозне екстазе честе су у ДеЛиловом богатом књижевном опусу, мада су обично пародиране и обојене ироничним тоновима.

 

ДеЛило је у једном есеју истакао да је језик неодвојив од свијета који га инспирише. Пратећи језик приповиједака, од оних раних из седамдесетих година прошлога вијека па до новијих, примјећују се значајне промјене у језичком изразу, као и самом језичком исказу ликова. Језик временом постаје све сажетији, једноставнији, ликови у причама насталим у овом вијеку као да губе моћ комуникације, па се стиче утисак да је оно невербално, неизговорено, прећутано заправо пут ка тражењу истине.

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 11.03.2017.                             

 


 

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ: „Ерос и личност, филозофија пола и љубави“,

Академска књига, Нови Сад, 2016.

 

 

Цео светски процес има корене у полу; свет је и створен зато што у његовој основи лежи пол, зато што је мистичка стихија света поцепана, разломљена, поларна. Метафизичка духовно-плотна поларност испунила је свет болом пола, жудњом спајања. Та поларност исказује се у учењу о вечној женствености, женствености светске душе, учењу које је веома блиско хришћанској мистици, коју је осетио још Соломон у „Песми над песмама“, учењу заснованом на симболици Апокалипсе.

 

Човјеково постојање, са трагичним противрјечностима духа и природе, слободе и нужности, полазна је основа Берђајевљевoг учења чија су централна питања: проблем слободе и смисао стваралаштва. Његова философија љубави или учење о Еросу, мање је позната читалачком аудиторију, иако су, заправо, и философија слободе и смисао стваралаштва, засновани на феномену љубави, који ће у руској боготражитељској мисли постати основни животни закон и темељ свијета. Кључно философско дјело Владимира Соловјова, „Смисао љубави“, у којој се љубав-ерос не повезује са инстинктом продужења врсте већ са личношћу, била је основа на којој је Берђајев овај вјечни извор стваралаштва у својој књизи „Ерос и личност, филозофија пола и љубави“, представио као пут ка лијепом, добром и истини. Пут који, коначно, иде ка теократији, која је руска словенофилска крилатица, једина кадра да заустави духовну кризу човјечанства и врати га изворној хармонији.

 

Оно што чини особеност, како Берђајевљевог учења о љубави у овој књизи, тако и цијеле руске боготражитељске философије и књижевности, јесте мишљење да се на овом путу свеопштег спасења увијек мора кренути од личног, индивидуалног нивоа, од личног и слободног чина. У тајни човјекове личности, која је микрокосмос, тајна је цјелокупног створења и смисао постојећег. И управо је пол та „тачка пресека двају човекових светова, али и тачка пресека човека и космоса, микрокосмоса са макрокосмосом.“ Али је исто тако у полу и извор човјекове ропске зависности од космоса. У том духу Николај Берђајев, развијајући особену теорију Ероса, кроз метафизику пола и љубави, говори у књизи о човјековој андрогиној природи. Тако је свака личност андрогинична јер садржи у себи мутно сјећање о својој првобитној цјеловитости. „Зато је љубав тражење, превладавање расцепа мушког и женског принципа. Но то није просто двочлано спајање одвојене мушке и женске половине, како је то мислио Платон у Гозби, већ је оно четворострано спајање мушког принципа једног са женским принципом другог и женског принципа овог с мушким принципом тог.“ Ово сјећање на првобитну цјеловитост и сва патња пола која из тога произилази, могуће је управо из разлога што је човјек као цјелина, дакле не мушко и не женско одвојено, створен по лику и подобију Божијем. Тај лик и слика и даље су се сачували у његовој полној расцијепљености, јер је човјек у коријену остао андрогино биће. Ова расцијепљеност сам однос чини могућим, било да је у питању међуљудски, сазнајни или пак стваралачки однос. Иако је, дакле, космичким падом Адама, уследила диференцијација мушког и женског, за човјека, по Берђајеву, и даље има наде, јер „човек би неповратно пропао тек онда ако би андрогини лик у њему ишчезао.“ И управо је то оно што се јавља, по његовом мишљењу, неким новим снагама, како на философском и психолошком, тако и научном и религијском плану. У том духу аутор критикује досадашњи сазнајни однос према питању пола, сматрајући да је „главни недостатак свих социолошких теорија стидљивост, а често и лицемерно игнорисање извора живота, виновника целе човекове историје – полне љубави“. Тим више што се у недовољно слободном приступу разумијевању ове поларности, која је у основи свега, јавља опасност искривљеног тумачења човјека као цјелине, у виду савременог хермафродитизма, који је „карикатурална деформација, подметање, лажни живот“. За разлику од њега, „Андрогинизам је обновљена целовитост пола у боголиком бићу личности“.

 

Стремљење ка цјеловитости је остваривање пуноће и савршенства индивидуалности, личносности, која је могућа кроз љубав као однос. То је, заправо, она основна философска крилатица још од Сократа – Спознај самог себе, која у руској философској мисли не остаје само на нивоу појмовног сазнања, већ једног свеукупног созерцатељног односа према постојећем. Да би један овакав однос био могућ кроз љубав која преображава свијет, полно спајање у цјелину бића не треба да остане на нивоу биолошко-инстинктивног порива, чија је основна мисија, по Брђајеву, продужетак рода и опстајање у заједници која гуши личност „у стихији природне и социјалне нужности“. Те тако и „Ерос у свест улази невидљивим, незваничним, незаконитим, противприродним путевима; индивидуална љубав, избор на који је указао Бог, с великим трудом побеђује природу.“

 

Љубав као стваралачка и преображавалачка моћ у руском словенофилском свјетоназору није нека посебна и одвојена страна живота, она је сав живот, пуноћа живота. Она као таква чини могућим сазнајни, етички и естетички однос према стварности. Тако би и стварање љепоте било „откривање хармоније љубави у бићу“, зато што је Ерос, заправо, стваралачко стање духа. Колико питање пола и његове неутаживе тежње ка цјеловитошћу има значаја у руском поимању свијета, Берђајев показује кроз свеукупно дјело Фјодора Михајловича Достојевског. Достојевски својим дјелом, које је цијело на овом боготражитељском путу, полази управо од једне исконске стихије, типично руске, која је дионизијска, и открива у њој страсно начело, те стога и „љубав у његовом дјелу не зна за закон и форму“. У њој се очитује дубина човјекове трагике и зато је човјеков пут код Достојевског пут патње. Царство карамазовштине је царство сладострашћа које је изгубило своју цјеловитост. Сладострашће које је сачувало своју цјеловитост , оправдано је изнутра, оно улази у љубав као њен неодстрањиви елемент. У царству Карамазових изгубљена је људска слобода, она се враћа само Аљоши кроз Христа. Насупрот оваквој љубави, постављена је, по Берђајеву, безбожна антихришћанска љубав к човјеку и човјечанству, што је свакако и централна тема „Великог инквизитора“ – „Одбацивање Бога у име социјалног еудајмонизма , у име човекољубља“.

 

Пред читаоцем лебди питање – Како, говорећи о Еросу, који је космички покретач, вођен дубоком полном раздвојеношћу и чежњом ка јединству, постићи у љубави цјеловитост дубоко трагичног бића, а притом не остати на нивоу биолошког, инстинктивног решења, које ову подвојеност сваки пут чини још радикалнијом? Одговор је свакако на страницама књиге, одговор који тражи учешће срца, као и укупна словенофилска мисао.

 

Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 14.02.2017.                             

 


ЋАМИЛ СИЈАРИЋ: МОЈКОВАЧКА БИТКА,

Обод, Цетиње 1994

 

 

Обично у рубрици „Прочитајте и ви“ говоримо о књигама које су се недавно појавиле из штампе и представљају новитет за читалачку публику. Међутим, некад треба направити осврт на књиге које су данас актуелне из неког другог разлога. Овом приликом скрећемо пажњу на роман Ћамила Сијарића „Мојковачка битка“ зато што је на почетку ове, 2016. године, обиљежена 100-годишњица великог историјског догађаја. Тема, наравно, није једини разлог због којег књигу ваља читати. Разлоге треба тражити у књижевној вриједности, у занимљивости и љепоти њеној, у аутентичном изразу писца и начину на који је одговорио на овај велики изазов.

 

Наизглед немогућа и осуђена на пропаст, Мојковачка битка се претворила у један од највећих војних подвига у историји, а за Сијарића то је био један од највећих тематских изазова који је литерарно осмислио на себи својствен начин. Напоредо са епским током радње романа формирао је лирски ток једне љубавне приче. Љубав између православца и муслиманке двоструко је спријечена – вјековним вјерским међама и актуелним историјским околностима, датим у епској приповједној линији романа. Приповиједајући о историјском догађају, Сијарић је истакао народ као колективно биће, као тијело које се сад бори, сад батрга ка само једном циљу којем се жртвује све – и младост, и снага, мирни породични живот, скромни иметак, лични планови, све. Неједнако одјевена, без строгог војничког поретка, ова војска је завјетована косовској идеји и самим тим опредијељена на борбу на све или ништа. Сијарић је у роману дао маестралну слику кретања које обухвата цијелу патријархалну породицу, заједно са њеним екзистенцијалним ритмом и суспрегнутим емотивним животом. У његовој визији сви они заједно, од најмлађег до најстаријег члана, подупиру подухват како се не би нашло слабо мјесто, јер су се стицајем околности сучелили са највећом европском војном силом. Снагу мотивације Сијарић је дао финим психолошким нијансама како обједињеног колектива тако и у појединачним профилима, изазивајући неријетко асоцијације не само на косовско предање него и на Његошево дјело, конкретно на „Горски вијенац“.

 

Лирски ток романа такође даје слику жртвовања. Једна је младост, женска, у потпуности посвећена једином циљу – да стигне до вољеног човјека упркос свим конвенционалним и суштинским, давнашњим и тренутним препрекама. Умка, тако се у роману зове јунакиња о којој је ријеч, симболизује живот, његову борбу за одржање која је постала апсурдна самим тим што је постављена на танану основу једне изумируће врсте људи. Насупрот мојковачком подвигу који се показао виталнијим од очекивања, имамо узалудно жртвовање Умкиног микрокосмоса. Симболично их зближава ситуација када се након распуштања војске закопава оружје и сахрањује Умка. Као што је Деспина својом жељом да испуни сан свога сестрића, или можда сопствени прикривени сан, „свукла у низине“ Умкину племениту младост, тако се иза расуте војске након битке асоцијативно призивају ријечи „постадоше лафи ратарима“...

 

Марија Кнежевић                                        

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 19.07.2016.                             

 


КРИСТОФЕР ХОУП : ЛОВ НА АНЂЕЛ,

Геопоетика, Београд, 2013

 

 

 

Узаврела Јужноафричка Република поприште је радње романа Лов на анђеле Кристофера Хоупа који, и кад се отиснуо у добровољно изгнанство након што се сукобио са властима апартхејда и након што је његов први роман Одвојено развијање (1981) забрањен у овој држави, ипак задржао своју основну инспирацију. Некад као цјелина, некад као фрагмент, Африка је остала изазов за овог писца који за себе каже да је „лутајући Јужноафриканац“ иако је добар дио живота провео у Лондону, Москви и Београду. Москвом се бави у путопису са видном екзалтацијом у наслову Москва! Москва! (1990), али је његова стваралачка личност себе пронашла у области угрожености елементарних људских права и расне дискриминације што се види из наслова Brothers Under the Skin и Travels in Tyranny (Браћа испод коже и Путовања у тиранију, 2003).

Један од протагониста и наратор ове занимљиве романескне приче је Чарли Крокер или Чарли Винстон Крокер, с обзиром да тек оба имена покривају животну причу овог јунака и омогућавају му да изнесе приповијест о другим ликовима. Иако видно обиљежен: „Приметно шепам, и још један знак распознавања, сада готово невидљив: шестоугаони ожиљак на надланици десне руке. Знам кад се то десило али не знам зашто. То што не знам зашто читавог живота ме је страховито збуњивало.“, поприлично оскудијева харизмом. Међутим, својства његовог скривеног сензибилитета показаће се сврсисходним када из свог сјећања буде „вадио“ Џоа ди Анђела и остале „анђеле“. Заборав је најгоре мјесто за ову осјетљиву врсту похрањену у његовој прошлости. Винстон Крокер, како гласи његово званично име, свакако их се не би сјетио, али Чарли, он ће бити притјеран уза зид сјећања и испричаће причу своје младости пуну пркоса и првих љубавних искустава у окружењу више него суровом „гдје истинска моћ надзире баналности, као и погубљења“. Надимак Чарли додијелио му је Ђузепе Роберто ди Анђело, или боље Џо, пред вратима интерната Сент Џуд за дјечаке из католичких породица, који је од тог тренутка везао њихове судбине за дуги низ година, а на неки начин за цио живот. Необични дјечак оштре црне косе и сабласно бијеле коже посуте пјегама попунио је сав расположиви простор у његовом животу, док је он сам постао сјенка, двојник, свједок о постојању једне изузетне, изнад свега контроверзне, личности. У дјетињству нераздвојни, у младости су се растали због неразјашњених околности под којим је нестала Констанца, Чарлијева дјевојка. „Сјенка“ се отела и измакла далеко у варошицу Меклауд за коју његови становници кажу да је „недођија недођијине недођије“ настојећи да привидно прекине неподношљиви континуитет који је у његовом животу начинио Џо ди Анђело. Тако је постао „господин Крокер, наставник ремедијалног енглеског, ходач, фотограф, чудак који се држи по страни“. Ни „сјенка“ није обична сјенка, већ суптилни посматрач из реда некада младих бунтовника, члан мале терористичке групе коју су осим њега чинили Џо, Констанца и Беатани. Џо ће Чарлија пронаћи и у „недођији“ и на себи својствен начин, заогрнут мистиком, привољети га да причу заврши поштујући највише естетске законе филмске продукције из њихових младалачких фантазија.

 

Необична младалачка прича пуна потребе за побуном и када је безизгледна, одвија се напоредо са „званичном“ у којој је „свака нова клика нападно оживљавала, с мањим варијацијама, кукавне врлине банде својих претходника, и свака се утапала у следећу. Свака је себе називала револуционарном, обећавала да ће створити свеопшту равноправност, ако је потребно и силом; а онда би се, кад би се примакли врхунцу моћи, предали погубном конформизму или неизбежном секташтву“.

 

Овај роман Кристофера Хоупа, осим што је изузетно занимљив са становишта приче и ликова, има изузетно изражајан политички подтекст који обилује луцидним и оштрим ауторским коментарима додатно тонираних иронијом: „Будућност ће, сви су то знали, бити исто онако ускогруда и ограничена као и они који су управљали њом“. Лов на анђеле сасвим сигурно заслужује пажњу читалачке публике и представља велики изазов за књижевно-теоријску анализу.

 

Марија Кнежевић                                        

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 19.02.2016.                             

 


 

МИЛЕНКО ШАРАЦ : „ПОЗНИ ОТКОСИ“,

Издавачки центар Матице српске, Друштво чланова у Црној Гори, 2015.

 

КИШЕ И СНОВИ

 

 

„Игледа да права поезија настаје негде на некој крхкој, осетљивој граници, између стварности и фикције и ако се ова граница макар мало помери наниже или навише, изостаје неповратно онај изазов без кога нема иоле значајних уметничких резултата.“

        Никола Милошевић

 

Не случајно одабране теме, праћене лијепом мелодичношћу стихова, а испјеване јасним и језгровитим језиком, поезију Миленка Шарца чине допадљивом и привлачном на прво читање. Осим тога, она је украшена и бројним локалним језичким изразима. Књига је завичајно-поетски мозаик. Мозаик једног краја, његових природних љепота и особености, како географских, тако и оних обичајних и духовних. Како врлине, тако и слабости и мане његових становника уобличене су стално присутном иронијом која је баланс између прошлог и будућег, оног што живот јесте и што би могао бити. Зато се може рећи да ова иронија, којом је аутор осјенчио већину стихова, има терапеутску улогу, у служби је лакшег живљења и превазилажења предестиниране колотечине живота. Пјесник жели да укаже на оно што се у захукталом и пролазном говору свакодневице не чује и не види, само се слути. Слутња, која се лирски оваплотила у стиховима, проузрокована је урушавањем традиционалних вриједности живота, напуштањем огњишта, сиромашењем села и осипањем породице, на што најбоље упућују стихови: „Господе/ Учини да самре коров биље/ На нашим њивама окућницама.“

 

Поред лијепих и шаљивих описа свог родног краја, његових људи и обичаја, у пјевању Миленка Шарца заступљени су и стихови који имају једно дубље метафизичко значење. Тако нам пјесма „Завјет“ указује не само на пролазност свега материјалног, што је евидентно и општепознато, већ на непоузданост и несигурност самих чула и свега онога што нам она презентују као очигледно. У питању је дакле једно дубље контемплативно искуствовање, како природе, тако и смисла људске егзистенције. Да су границе спознаје и на том пољу ограничене говоре стихови: „Не вјеруј птици/ Која лети/ Изнад крова твоје куће/ Јер њен/ Лет је варљив/ Као што су варљиве биле/ Све твоје истине.“

 

Зато ту и јесте умјетност, на коју аутор упућује. Како умјетност живљења обичног свијета, кроз шалу, разбибригу и пјесму, тако и истинска, стваралачка умјетност, као спознаја самог бића и смисла свега постојећег. И као што је добронамјерна иронија у поетском казивању пјесника неопходна да би се лакше ухватили у коштац са самим животом као таквим, тако је једна апсолутна тишина, или „благодатна самоћа“, како је аутор назива, потребна да би се у истини умјетничког откривања наслутила истина сама.. „Између заувијек и никад/ Изабери ово друго/ И побјегни у причу/ И побјегни у пјесму/ Коју неко други казује/ И ћути/ Само ћути.“ Ови стихови упућују истовремено и на ону исцјелитељску моћ умјетности на коју је Ниче одавно указао рекавши да је истина ружна и да „умјетност имамо зато да не бисмо умрли од истине“.

Не може се отети утиску да су стихови Миленка Шарца настали у амбијенту дубоке самоће, али не оне самоће коју карактерише одсуство ближњих, физичка изолованост, већ личне старалачке усамљености, која умјетничку душу походи сама и непозвана. Пјесник је назива благодатном самоћом и свеприсутном стрепњом. Она је одсуство свега привидног и релативног, она је иста у младости и старости, она у души пјесника који је живи и искушава отвара врата откривене спознаје бића које се на том тлу најбоље осликава и мјери. Она је могућа само у оној чаробној тишини, која, ослобођена свакидашње обузетости самим стварима, говори јасније и разговјетније од сваке буке. А та мјера ствари, то неисцрпно животодавно било, битише у бићу завичаја које се у овим стиховима стално успављује и наново буди, дајући прошлости увијек нову могућност рађања...“Ево, прошлости повјесмо снује/ Да давне дане испредемо.“ Завичај је овдје угао умјетничког посматрања, извор стваралачке инспирације.

Овако отворен, екстатичан однос према бићу времена, успостављен је кроз дубоку запитаност нашег ствараоца и његову умјетничку изглобљеност из поретка ствари. Пјесник иде ка дјетињству човјечанства, оном првом добру и истини, које је у основи свеколиког постојања, а које је замагљено сувишностима савременог начина живота. Смисао је, заправо, у малом и једноставном, у оном исконском, које је затрпано бројним егзистенцијалним заплетима и расплетима. Овакво пјесничко откривање никада није могуће без дубоке узнемирености која је естетски уобличила само пјевање, а коју аутор назива „благодатна стрепња“. То је она чудесна стваралачка стрепња, на чијим крилима узлетимо високо, а потом се спустимо „...у онај исти давни сан, у оно љетње кишно поподне...“ Пред читаоцем се, на крају, отвара питање - да ли нас то пјесник, позивом у исти давни сан, опомиње на повратак себи самима?

 

Софија Јеловац                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 14.01.2016.                             

 


 

Пол Остер: „Месечева Палата“
Геопоетика, 1999.

 

 

„Било је то онога лета када је човек први пут ходао по Месецу. Тада сам био још сасвим млад, али нисам веровао да постоји икакава будућност. Желео сам да живим опасно, да испитам крајње границе својих могућности, и да видим шта ће ми се десити када то урадим. Како се испоставило, умало да настрадам због тога.“

 

Остеров роман „Месечева палата“ је прича о усамљености и самоћи, о потрази за идентитетом и креативношћу, о бјекству и губитку, медитација о себи и другима. Роман садржи три дијела и у сваком од њих приповиједа се животна прича једног од тројице протагониста, чији се животи на неочекиван начин сусрећу и преплићу. Радње су измијешане, као и времена збивања.

 

Марко Стенли Фог, протагониста је и наратор „Месечеве палате“ и већ је на самом почетку његов идентитет детерминисан необичном комбинацијом имена. Његово име је мјешавина културних и интертекстуалних импликација: Марко, по првом Европљанину који је посјетио Кину, Стенли, по америчком новинару који је пратио истраживача Ливингстона ха путовању до најтамнијих кутака афричког континента, а презиме Фог упућује на Филеаса Фога , Верновог јунака који је обишао свијет за мање од три мјесеца. Маркова прича је потрага за идентитетом, пут младог човјека ка самоспознаји и упознавању самог себе кроз низ животних преокрета и трагедија, да би на крају, на скоро бизаран начин дошао до опскурне породичне генеалогије.

 

Марко је сироче, оца никада није упознао, а мајку је рано изгубио, тако да му је ујак Виктор био једини рођак и једина блиска особа у животу. Викторовом смрћу, Марко губи и посљедњу нит која га је спајала са прошлошћу. Тада почиње и његов суноврат, заробљен је у стању пасивности и летаргије, преживљава продајући књиге, једино наследство од ујака. Своје јалове мјесеце проводи у свом изнајмљеном њујоршком стану, читајући и продавајући прочитане књиге. Финансијски уништен, он смишља план како би одржавао своју независност од осталих. Не само да одбија сваку помоћ од својих пријатеља, већ им и прећуткује своју тешку ситуацију. Дакле, он свјесно одбија и све друге могућности, стипендије, посао, и кредите... Понос без сумње има своју улогу у Марковом одбацивању сваке помоћи и понуде пријатељства, али кључни разлог његовог самоискључивања из друштвеног живота је потреба за свођењем своје егзистенције на на оно праисконско самопостојање и самопреживљавање. Без новца и стана, Марко је принуђен да живи као бескућник у њујоршком Централ парку, на самом рубу егзистенције. Спасење стиже од стране пријатеља и младе Кинескиње у коју се Марко заљубљује. Излазак из стања крајње самоизолације и самодовољности, значи и промјену његовог угла сагледавања себе, других и свијета. Марко се труди да постане алтруист и помогне другима. Даљи Марков животни пут води га откривању свог поријекла и сусретима са необичним и помало бизарним личностима, какав је старац Ефинг или професор историје Соломон Бербер.

 

Симболика мјесеца и мјесечине присутна је у цијелом току романа, добијајући различита значења и конотације. Роман почиње помињањем слијетања Апола 11 на Мјесец, а завршава се Марковим посматрањем пуног мјесеца: „А онда се, иза брда, појавио месец. Био је пун, округао и жут попут ужареног камена.“ У ресторану „Мјесечева палата“, Марко добија кинески колачић судбине са натписом: „Сунце је прошлост, Земља је садашњост, мјесец је будућност.“ Џез бенд Марковог ујака Виктора зове се Мјесечина расположења, а са прозора свог њујоршког апартмана, Марко има поглед на кинески ресторан „Мјесечева палата“. Стари Ефинг упућује Марка у музеј да посматра слику „Мјесечина“, скоро заборављеног америчког сликара , Блејклока, на којој доминира мјесец. Слика приказује мирну и идиличну пастирску сцену, у којој Индијанци као да живе у савршеној хармонији са природом. Међутим, слика је заправо сликарев опроштај од једног несталог, деструисаног свијета, „то није био пејзаж, већ споменик, самртна песма несталог света“. (МП, 128) Симболика мјесеца заступљена је у цијелом роману као лајтмотив. Лајтмотив мјесеца може се разумјети као симбол сталних промјена, сталних кретања, али и сталних понављања, симбол трагања за самим собом, за смислом, за припадношћу. Мјесец је код Остера и симбол протока времена и промјена код човјека. Данас смо другачији него што смо били јуче, а сутра... Нећемо бити оно што смо данас.

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.12.2015.                             

 


 

СИРИ ХУСТВЕТ: „СВЕ ШТО САМ ВОЛЕО“
Лагуна, 2006.

 

 

„Свака прича коју причамо о себи, једино може бити испричана у прошлом времену“

 

Ову реченицу исписује наратор и један од главних протагониста романа, стари професор Лео Херцберг, док пребира по „фиоци успомена“ у којој је заробљена прошлост и сјећања на ранији живот, срећне тренутке, али и трагичне догађаје који се не могу заборавити, једино се могу „сакрити“ у фиоци, која постаје бизарно светилиште усамљеног старца. Симболична колекција предмета распоређена је на посебан начин и сваки од њих евоцира различите емоције, доживљава различите интерпретације, као да су животи њему блиских људи, мртвих или несталих, продужили своју егзистенцију у тој „фиоци сјећања“.

 

Прича започиње неколико деценија раније, Леовом куповином слике младог и још неафирмисаног сликара Била Векслера. Сусрет сликара и историчара умјетности мијења животе двију породица, Леове и Билове, који склапају нераскидиво пријатељство. Ликови су махом из свијета умјетности, посебно сликарства, а амбијент приче је СоХо, њујоршки Монмартр. Осим што овај роман приповиједа о пријатељству, љубави, породичној трагедији, издаји и бјекству, ауторка посредством свог наратора, даје и цијеле критичке рефлексије о Биловом умјетничком стварању. Свака његова поставка слика на изложбама детаљно је описана из перспективе Леа као наратора. Билове слике у дубокој су вези са његовим унутарњим животом, почев од циклуса слика које свједоче о сликаревој љубави према свом моделу Виолети, слике инспирисане рођењем и одрастањем дјетета, слике којима тематски доминира фигура оца, или тачније, трагање за имагом оца, са којим Бил никада није остварио присност на релацији отац - син. Временом, Билови циклуси слика постају све сложенији и метафоричнији, инспирисани бајкама које у Биловој перцепцији и умјетничкој интерпретацији у центар пажње постављају њихову демонолошку страну у њеној најружнијој и најбизарнојој манифестацији.

 

Трагична смрт Леовог сина Метјуа разбија срећни свијет који су двије породице градиле годинама, нарушава и брак и породицу и пријатељство. Сликајући различите начине на које родитељи покушавају да ублаже бол, Сири Хуствед заправо слика удаљавање, напуштање и бјекство од бола, (не)свјесно уништавање љубави између оца и мајке који су изгубили дијете. Одлука Леа и његове супруге да се свако од њих са болом избори сам, на свој сопствени начин, значи крах једне породице и крај једне љубави. Оба пријатеља губе дјецу, али на различите начине. Метју је мртав, док се Билов син Марк одаје делинквенцији, скривајући унутар себе мноштво различитих личности. Судбина као се наругала Биловом сну да постане отац мноштву дјеце – добио је само једно, али са поремећајем вишеструке личности.

 

Приступајући грађењу композиције романа на веома специфичан начин, Сири Хустедт као да поништава границе између писања о животу и писања о умјетности, толико је умјетност чврсто уткана у животе ликова. Она неуморно, изнова и изнова преиспитује своје ликове и односе међу њима, бави се разоткривањем двосмислености и недоречености у љубавним и пријатељским односима на транспарентан начин, слично књижевном маниру Хенрија Џејмса.

 

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.08.2015.                             

 


 

ХАРУКИ МУРАКАМИ: „КАФКА НА ОБАЛИ МОРА“
Геопоетика, 2014.

 

 

„Живот је метафора“.

 

„Твоја душа је као велика река надошла од дугих киша. Сви путокази који су стајали на тлу скривени су под њеном бујицом, можда и однети на неко мрачно место. А киша још пљушти по површини реке. Кад год на вестима видиш сцену једне такве поплаве, ти помислиш: да, баш тако, то је моја душа“.

 

Романи Харукија Муракамија “настањују“ граничну зону у којој се преплиће реализам са алегоричношћу басне, детективски роман са научном фантастиком. Романескни свијет је алегоричан, испуњен познатим симболима, којима писац мијења значења, и ствара један херметичан свијет, затворен сам у себе.

 

„Кафка на обали мора“ прати двије паралелне приче и два јунака, чије су судбине на неки мистериозан начин међусобно повезане и испреплетане. Један је петнаестогодишњи дјечак Кафка, отуђени усамљеник и бјегунац од куће, а други је старац Наката са бизарном способношћу да води разговоре са мачкама. Обојица су усамљеници и бјегунци. Кафка бјежи од празне куће и незаинтересованог оца, бјежећи притом и од сопственог живота и породичне историје, од имага ишчезле мајке и Едиповог проклетства које му је отац наговијестио. Наката, вођен неким снажним унутарњим поривом бјежи из свог малог, скученог и заштићеног микрокосмоса у потрагу за нечим о чему још не зна ништа, али ће га препознати када га нађе. Путеви и Кафку и Накату воде ка острву Шикоко, у град Такамацу, у чијој се близини током рата десио мистериозан догађај, током времена заташкан и скоро заборављен. Кафка упознаје трансродног библиотекара Ошиму и управницу библиотеке, тајанствену госпођу Саеки, која би могла бити Кафкина мајка. Саеки је већ деценијама само празна љуштура, јер њена је душа остала заробљена у прошлости, баш као што је у прошлости заробљена и њена љубав, једини младић кога је вољела, а он трагично настрадао када му је било тек двадесет година.

 

Границе између сна и јаве, између реалног и ониричног као да су избрисане, као што говори и сам цитат о младој дјевојци Саеки, која је написала пјесму и „потпуно прескочила сувишне формалности попут значења и логике и успела да пронађе праве речи које у песми баш ту треба да стоје. А те речи је ухватила у сновима, као што би у ваздуху нежно захватила крила лептира у лету“. Пролаз између стварног свијета и утопијског свијета несталих љубави, изневјерених очекивања, вјечитог сјећања, узалудно изгубљених живота је отворен и Кафка прелази ту границу, ријешен да остане на другој страни и заувијек побјегне од самог себе.

 

У роману се укрштају и двије временске перспективе, прошлост и садашњост. Мистериозни догађаји из прошлости, слични сценама из Досијеа Х, имају свој ехо у садашњости и утичу на њу. Многе загонетке које нам је писац наметнуо остају без одговора, као што и сам јунак романа Кафка Тамура остаје без одговора на питања да ли је у сновима убио свог оца користећи Накату као несвјесно оружје, да ли је госпођа Саеки заиста његова мајка, а пријатељица Сакура његова изгубљена сестра? Да ли га је сустигло очево предвиђање да у себи носи Едипов гријех који ће се неком бизарном теомахијом остварити? Остајемо без коначних одговора који би се подразумијевали код писаца који теже реалистичном грађењу романескног свијета. Међутим, Мураками нас као и у већини његових романа лишава одговора и препушта нам, као и свом јунаку, да својом интуицијом наслутимо, а не откријемо, ту тајну која се збила „међу јавом и међу сном“.

 

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.02.2015.                             

 


 

ПАТРИК МОДИЈАНО : „У КАФЕУ ИЗГУБЉЕНЕ МЛАДОСТИ“
Академска књига, 2014

 

 

„И данас ми се понекад догоди да ноћу на улици чујем један глас који ме зове по имену. Промукао глас. Помало развлачи слогове и одмах га препознајем: то је Луки. Окренем се, нигде никога. Не само ноћу већ и у оним глувим летњим поподневима када не знамо која је тачно година. Све почиње изнова, као некад. Исти дани, исте ноћи, иста места, исти сусрети. Вечно враћање истог“.

 

У „Кафеу изгубљене младости“, животна филозофија протагониста је „вјечно враћање истог“, која у основи садржи Ничеове филозофске погледе. Ниче живот одређује као оно „вјечно и једнако значајно“. Границе између временских димензија се укидају, а суштински смисао живота чини непрекидно прожимање прошлости и будућности. Ничеово кружно поимање времена произилази из метафизички схваћеног поимања природе, њених сталних преображаја и понављања. То је Ничеова идеја о вјечном враћању истог. Идеју о вјечном враћању истог, такође налазимо и у филозофији хиндуизма, то је заправо опис људске судбине у бескрајним инкарнацијама, поновним рођењима.

Актери Модијановог романа су у стању сталног скривања, бјежања од сопствене прошлости, покушајима да реконструишу прошлост градећи некакву „неутралну зону“ у којој се осјећају сигурније и удобније, избјегавају улице, ресторане, булеваре и паркове гдје би се могли сусрести са аветима из своје прошлости. Шетње неким улицама и авенијама Париза, Ролан, један од актера приче и наратор, доживљава као нешто што му се дешавало у хиљадама других живота.

Причу о централној личности романа, Луки, приповиједају четири наратора, три различита мушкарца и она сама, али читаоцима су предочени само фрагменти њеног живота, не и цјелина. Оно најважније, што би освијетлило Лукин начин живота, упорно скривање и трагику њене уништене младости, остаје недоречено. Аутор препушта читаоцу да чита између редова и да у зависности од свог сензибилитета и интуиције покуша да пронађе одговоре.

Први наратор са улогом свједока, који са извјесном дистанцом уводи лик непознате младе жене, коју је примијетио у кафеу „Конде“. Од првог наратора добијамо податке о личностима који се окупљају у „Кондеу“. Углавном су ту млади људи, двадесетих година, са изузетком неколико старијих редовних гостију. Али без обзира на старост, образовање, социјални статус или пол, гостима „Кондеа“ нешто је заједничко - тајанственост, анонимност, служење измишљеним именима, мистификација сопствених личности. То је мала галерија људи без поријекла и коријена, који као да одишу атмосфером напуштености и празнине. Стиче се утисак да је „Конде“ специфичан „азил“ за разне бјегунце од стварности, промашености живота, мјесто гдје за тренутак могу да буду неко други или макар да се уживе у улогу измишљених идентитета. Први наратор слика Луки са посматрачком објективнопћу: “она се ту у Кондеу скривала, као да је од нечега желела да побегне, да се склони од неке опасности“.

Други наратор – детектив, приповиједа из перспективе свезнајућег приповједача и износи чињенице о Луки до којих је дошао истраживањем, али та сазнања су површна, не бацају ново свјетло на праву личност Луки. И сама Луки говори о себи, свом одрастању, мајци својим ноћним лутањима, наговјештава „излете“ у свијет дроге, али прећуткује разлоге свог бјекства од прошлости, скривања и утапања у анонимност.

И најзад, најкомплекснији наратор је Ролан, Лукин љубавник, носилац теме о вјечном враћању на исто, добровољни изгнаник из стварног живота, који квартовима, улицама и кафеима Париза придаје неку митску димензију. Из његове перспективе Париз је митско мјесто двоје младих, изгубљених љубавника. Временске димензије у његовој перцепцији се поништавају, границе између прошлости, садашњости и будућности не постоје: „Били смо тамо, заједно, на истом тргу, читаву вечност, а ова шетња кроз Отеј понављала се током хиљада и хиљада наших живота.“

Модијанов стваралачки поступак критика је често називала “малом музиком“. Његове реченице одишу поетичношћу и мелодичношћу, смјењују се тонови обојени меланхолијом са повременим акордима који одају усхићење и занос, да би потом добили горко-слатки укус нечега ишчезлог у неповрат. Тонови носталгије су најинтензивнији и протежу се током цијелог романа.

 

 

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.11.2014.                             

 


 

ЈАНА М. АЛЕКСИЋ: „ ЖУДЊА ЗА ЛЕПОТОМ И САВРШЕНСТВОМ“
Институт за књижевност и уметност, 2014.

 

Перманентно духовно ходочашће

 

Умјетност би, дакле, требало да нам пружи последњи поглед у смисао побуне .                                            
                                                                                Албер Ками

Да човјек није одлучио да изађе из шестог дана, да падне у вријеме и у историју, питање је да ли би се појавила и освешћена туга за савршенством, туга која нас позива да поново освојимо свијет.

Да га освојимо, али не материјално, нити територијално, већ као личности у којима је цио универзум, личности које опасују свијет и које, по ријечима Јована Брије, „превазилазе еволуцију и рекапитулирају космос“. Овај слободни искорак ка савршенству, ка прапочетку и истини кроз умјетнички израз и стваралачку имагинацију тема је ове изузетне књиге. Духовна независност умјетности, коју јој обезбјеђује сама истина која се у њој отјелотворује, управо је чинилац који јој омогућава да надиђе својства искључиво културног производа и да, по ријечима списатељице, „изађе из културе“. У том смислу „уметност не имплицира култура, већ духовна вертикала, загледаност стваралачког духа у један наслућени потенцијал изнад културе и цивилизације“.

 

Трагајући за поријеклом, као и значајем који умјетност и књижевност играју у животу човјека, Алексићка у овој књизи веома сажето обједињује један широк дијапазон књижевно-умјетничких и философско-естетичких учења, чији би заједнички садржитељ била тежња ка истини и оном што јесте, а што се на мистичан начин пројављује, како кроз стваралачки акт, тако и кроз духовност и неовостраност самог умјетничког дјела. Тако би свакој врсти умјетничког изражавања, било да је у питању књижевност, сликарство, музика , позориште, филм, а која би у својој основи имала ту тежњу за цјеловитошћу, за истинским преображајем свијета који је у ропству и који вапи за својом изгубљеном суштином, била призната ова мисионарска, посредничка улога помиритеља између Створитеља и створеног.

 

И као што Андреј Тарковски, сјајни руски режисер, напомиње да је филмом „враћено изгубљено време“, тако Питер Брук под просвећеним театром подразумијева театар „у коме је невидљиво учињено видљивим“, а позорницу као мјесто „на коме се невидљиво може појавити“, а „што има чврсто упориште у нашим мислима“. Теза да се суштина и смисао, како ствари појединачно, тако и цјелокупног постојања, кроз онтолошку самосталност и аутентичност умјетничког дјела заиста може осјетити и наслутити и са ове стране егзистенције, кореспондира и са Хајдегеровим учењем о откривеној истини умјетничког дјела која, као суштинска истина, истина бића, пребива у лијепом. Тако би истина или љепота била, заправо, откривеност, пробој савршеног у несавршено, свјетлости у таму, вјечности у вријеме. Шта су ципеле саме по себи, нпр., не можемо открити описивањем неког пара ципела које се заиста налазе пред нама, извештајем о процесу њиховог прављења или објашњавањем њихове стварне примјене, већ тако што смо стали испред једне Ван Гогове слике. У њеној близини, по Хајдегеровом мишљењу, постајемо другачији него што се обично трудимо да будемо и то нам говори да се „биће творевине једне творевине појавило тек захваљујући делу и у делу“. На оно што ципеле заиста јесу упућује ова слика и ту откривеност истине може да уочи онај реципијент, или посматрач, који се и сам осјећа затеченим и баченим у овај свијет. Тако се истинска спознаја може постићи тек у умјетничком дјелу, које указује на суштину ствари и дешавања које се у реалности не могу спознати онаквима какве су по себи. Сврховитост њиховог постојања освијетљена је у дјелу, и као што је потребна уобразиља и генијалност која ће отјелотворити ову идејну сврховитост језиком или у материји, тако је потребна и нарочита суптилност и осјетљивост реципијента, која ће ову сврху уочити као љепоту. Жудња за љепотом и савршенством и његова је насушна потреба, баш као и надахнутог ствараоца, те стога ни само дјело не би имало своју бићевност без ове слободне комуникације умјетника и посматрача. О веома битној креативној улози реципијента у стваралачком процесу говори француски философ Сартр када говори о литерарном стварању као дијалектичком процесу, те стога сматра да „на пољу књижевности читалац и писац заједно сносе одговорност за овај свет“.

 

Колико важну улогу, за ауторку књиге, игра књижевноумјетничко дјело у овој потрази за смислом, показује највиши статус који му додјељује на духовној вертикали стваралаштва. Истаћи теургијски смисао књижевности, за Алексићку представља дубље разумијевање драме постојања и слободе. О овој страшној драми својим неисцрпним дјелом говори Достојевски, који је, „прозорљивим и луцидним литерарним исказима успео да слабашним пламеном- који носе његови врли, од овог света бољи јунаци- осветли густу таму егзистенције и људске палости, и разоткрије зло као онтолошку категорију, не би ли искупио у мраку изгубљеног човека и ослободио га за смисао. Дело Достојевског својом уметничком истином , као и стилско језичком лепотом литерарног приказивања и објаве човекових страдања, уз помоћ имагинације доведених до крајњих консеквенци, постаје пето Јеванђеље, лепа вест о овоземаљским странпутицама, али и поукама и чудима Богочовека. Демаскирање човекове пале природе, па и по цену антрополошког песимизма, зарад познавања Бога у човеку и стремљења ка њему, један је од улога књижевности и свеколике уметности модерног доба“.

 

 

Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.10.2014.                             

 


 

НИКОЛА МАЛОВИЋ: „ ЈЕДРО НАДЕ“
Лагуна 2014.

 

 

Прича која у позадини има пругастоплави лајтмотив, лагано се развија око Пераста, јединственог града у Боки, на Јадрану и на цијелом свијету. Перспектива се постепено отвара кроз ретроспективу. Кроз лежерну причу о пругастоплавом дезену, његовом поријеклу, постојању кроз историју све до ноншалантности са којом се данас носи, подвлачи се разлика у односу на савремене појавне облике овог „дезена“ у виду пријетњи са неба или неког другог предјела. Као што се убирају зреле поморанџе, и као што главни јунак Никола Смекија „убира“ пругастоплаве комаде гардеробе из свог ормара, и аутор, са ове или оне стране реалног свијета, убира разлоге за опстанак аутохтоног Пераста и Боке Которске у оквиру романескне структуре Једра наде.

 

И без „поетичке нотице“ на крају књиге јасно је да се роман Једро наде поетски и садржајно надовезује на збирку прича Пругастоплаве сторије. Пругастоплава армада која будно „чува“ заливску причу и у једном и у другом дјелу, показала се и као начело композиције. Тамне, мистичне теме везане за не баш разјашњене моменте свјетске и локалне историје, смјењују се са свијетлим епизодама љубавне приче Николе Смекије и Марије Вукасовић, обоје поријеклом из старих перашких породица.

 

Неке клишетиране мотиве Маловић је увео на велика врата знатно измијењене. Градоначелница Марија Змајевић, или „жена змај“ опремљена свим одговарајућим атрибутима, макијавелистички је разголитила своје политичке циљеве и своја „политичка“ средства. Политика и проституција испреплетане су до гротескних размјера. Разне Google апликације спуштају се готово до свих адреса. Преко њих ликови романа шпијунирају једни друге, тако да писац више није једини који познаје своје јунаке. Ни свезнајући приповједач не зна више од електронске апаратуре, потребно је, само, имати тачне координате. Тако дијаболични Адам Оз зна са колико је пажње Никола Смекија посматрао неки призор, или како је доживио неку појаву а да о томе није прозборио ни ријеч. Google обзор као да пародира помало и сам покушај умјетничког стварања. Надгледана стварност у умјетничкој визији Николе Маловића отишла је још даље према ватромету апокалипсе који отупјела људска врста жељно очекује, неспособна за било шта мање или више од тога. Залихе умјетничког „зеолита“ аутор нагомилава да заштити једну бајковиту љубавну причу свијену под окриљем Госпе од Шкрпјела. Маловићева прича изнова васкрсава Пераст који је више пута у својој историји био Град мртвих.

 

Посебну занимљивост овог романа, али и других Маловићевих дјела, чини језик. Често се као карактеристика и главна необичност у изразу истиче лексика, међутим, ритам ове приче диктира, ипак, специфична синтаксичка динамика. Редосљед ријечи и прозодијска појачања на појединим мјестима сасвим сигурно нису извјештачени, већ аутентични, битно другачији него на било којем другом подручју гдје се говори српски језик. Ангажовани су да посвједоче у суштини једноставну причу о љубави у барокном Перасту, прислањајући уз шкрпјел још један, рекло би се значајан, прилог српској књижевности.

 

 

Марија Кнежевић                                        

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.09.2014.                             

 


 

АЛИС МАНРО: „БЕКСТВО“
Агора, 2006.

 

 

„Све време је о њему размишљала на тај начин. Не ради се о томе да није била свесна његове смрти – та мисао је није напуштала ни за тренутак. Али упркос томе, она му се у себи стално обраћала, као да је он још увек она особа којој је њено постојање важније него било којој другој. Као да је он још увек она особа у чијим ће очима она да заблиста. Особа пред којом је износила своје ставове, информације, изненађења. Та навика је била толико укорењена у њој, одвијала се толико аутоматски, да ни чињеница његове смрти није утицала на њу.“

 

Приче канадске нобеловке Алис Манро базиране су на односима међу људима, посматрано кроз призму свакодневног живота. „Бјекство“ је књига од осам изузетних прича о женама, њиховим љубавима и бесконачним видовима издаја и изненађења које увијек прате љубавне и породичне односе протагонисткиње. Манро пише о женама свих животних доби и социјалних статуса и њиховом односу са пријатењима, породицом и љубавницима. Јунакиње свих приповиједака носе у себи неодољиву жељу за бјекством, за неким новим почецима. Самоћа је управо фактор који их покреће на одлазак, не само лична усамљеност, већ и самоћа узрокавана друштвеним стегама и конвенцијама које спутавају жену у њеној потрази за самоостварењем. Протагонисткиње, различитих интелектуалних и менталних профила и социјалних статуса вођене су потребом и жељом за бјекством и откривањем нових територија, али прешавши одређени животни пут, оне се враћају на почетак, на мјесто одакле су кренуле, са горким сазнањем да је бјекство немогуће.

Карла, јунакиња уводне приче, прво бјекство предузима као осамнаестогодишњакиња, напустивши родитељску кућу да би се удала за човјека који није био по жељи њене породице. Друго бјекство је из брака у коме се осјећа запостављено од стране мужа који највише пажње поклања коњима које узгајају. Али њена ментална повезаност са мужем је и даље је неодољива и снажна. Путујући кроз Канаду она има потребу да своје импресије подијели са њим. Напустивши започето путовање, она се враћа кући, мужу, јер „видјела га је као архитекту њиховог будућег живота, а себе као његову заточеницу, која му се искрено и апсолутно потчињава“.

„Бјекство“ је и мрачна књига у којој је смрт присутна готово у свакој причи. Понекад је тама скоро опипљива. Контраст мрачне ноћи и малог бијелог јарета које се изненада појављује, има функцију разоткривања односа младог брачног пара. Неки други писац вјероватно би епизоду са јаретом које нестаје па се затим мистериозно појављује у ноћи када се и Карла враћа мужу, искористио као симбол жртвовања истине, да би брак могао да се настави. Међутим, Манро све могућности тумачења онога што симболизује бијело јаре, оставља отворена, препуштајући читаоцу да сам донесе свој властити закључак.

Џулијет је протагонисткиња три приче. Прво је сусрећемо као самосвјесну младу жену, која бјекством од рутине живота наставнице отпочиње ново поглавље живота као љубавница човјека доста старијег од ње, затим као младу мајку која посјећује своје родитеље и коначно, као средовјечну жену, напуштену од ћерке. Њена снага личности, независност и рационалност којима се читалац диви, управо су узроци отуђења њеног дјетета, које заувијек напушта мајку и дотадашњи живот у потрази за спиритуалним стварима.

Тон припивиједања је свеж и једноставан. Манро нам на једноставан начин предочава прошлост њених протагониста, укључујући многе догађаје из прошлости којих се јунаци касније присјећају, али са измијењеном визуром. Повремено списатељица преузима перспективу свезнајућег приповједача, као у случају када предочава резигнирану мисао своје јунакиње Џулијет о ћерки која ју је много година раније напустила: „И даље се надала да ће јој стићи која реч од Пенелопе, али не више тако жарко. Надала се попут људи који знају да је по њих боље да се надају незаслуженом благослову, спонтаном излечењу, или тако нечем.“

Манро на вјешт начин гради заплете у мушко - женским односима, у којима увијек постоји нешто неизречено и (не)очекивано. Она понекад своје јунакиње поставља у апсурдне ситуације, као Робин у причи Варке. Млада медицинска сестра, љубитељка позоришта и Шекспира коначно упознаје мушкарца, странца, имигранта из Црне Горе који јој значи више него било који други мушкарац, али игром судбине појављује се његов брат близанац непријатељски расположен према Робин, а она разочарано одлази, не разоткривши забуну. Тек четрдесет година касније, Робин стицајем околности открива истину.

Приповједачки таленат Алис Манро њене ликове чини толико увјерљивим и виталним, да се читаоцу намеће утисак да су они дио нашег животног окружења.

 

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.06.2014.                             

 


 

СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: „ МИ ИЗБРИСАНИ“
Лагуна 2013.

 

 

На свој посебан начин Слободан Владушић је романом Ми, избрисани са поднасловом Видео-игра скренуо пажњу читалаца на интригантне теме, на проблематичан систем вриједности наступајући као аутор из амбијента у којем се ни трачак истине не може видјети из нечијих очију. Из простора који на први поглед није обећавао ништа занимљиво, осим специфичности у поднаслову, ослободила се неочекивана али значајна количина истинитог и лијепог. Два паралелна свијета плету своју мрежу око читаоца смјењујући се док се не постигне осјећај да више и није битно у којем се од њих човјек тренутно налази – у виртуелном или у стварном. Параметри и једне и друге стварности преливају се из једне у другу, „оглодане су“, обје. Органско присуство овог израза ремети хладни флуид виртуелног свијета у којем се сабласно смјењују неонски ретуши у боји цимета, бундеве, бивоље коже...

 

Виртуелни свијет не познаје разлике када су у питању ликови и ентеријер, све је безбједно под хладним лунарним осветљењем неонки које не допушта продор реалног времена, па ни онога што вријеме собом носи. Никаква огреботина, неправилност ни наказност не појављују се у овом свијету гдје није могуће видјети траг времена које неопажено, фантомски цури из наших on line живота. Да интернет мрежа није само крадљивац времена под неонским флуидом са далеком асоцијацијом на стварни свијет, већ и извор нецензурисаних информација, доказ је постојање, ако не стуба срама, оно бар неке танке слутње о могућој истини. На једном виртуелном зиду наћи ће се окачене приче које ће узнемирити главног јунака и дати живот виртуелном свијету за онолико колико је прави свијет изгубио своје животне дамаре јер је успавао своју савјест. Већина виновника покрила се ћутањем продатим „зарад мира у кући“ или неке сличне глупости. Много прећутаних прича и пригушених крикова уродило је једном – трагичном. Узнемиреност ће нарасти до унезвијерености и мјесто човјека покренуће звијер. Отуд дијаболичан крај и литерарно стваран једини призор без пандана у виртуелном свијету, призор уништења, крви и накнадне правде која кропи душе које су заувијек изгубљене. О овом је роману речено доста тога на рачун његове сајбер мистике која, наравно, има своју драж, али је пренаглашена њена улога у дјелу које свакако није на нивоу Поових остварења, али је довољно далеко од Агате Кристи - довољно поетског, не превише предвидљивог. Да би се уочили квалитети овог романа треба доста тога да не видимо што попут малвера напада наш софтвер и атакује на нашу пажњу. Вриједност овог романа је у хуманој и страшној причи без хепиенда коју треба пронаћи између шароликог садржаја игноришући у потпуности понуђене садржаје у фуснотама као вид скретања пажње на бизарне појаве и маргиналне теме.

 

 

Марија Кнежевић                                        

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.04.2014.                             

 


 

ВАСА КАЗИМИРОВИЋ: „ ЦРНА РУКА“
Прометеј, 2013.

 

 

Било је потребно 16 година да капитално дјело у стваралачком опусу Васе Казимировића, захваљујући издавачкој кући “Прометеј”, доживи своје репринт издање. На овај начин, до сада позната само пасионираним љубитељима конспирологије и тајних организација, ова тема доживљава своју популаризацију и актуелизује се у времену када је на снази покушај ревизије узрока Првог свјетског рата.

 

Историја Србије у XX вијеку трагична је због много разлога. Ипак, историјски ход српског народа не може да се сагледа у потпуности уколико се не обрати пажња на догађаје с почетка вијека.

 

Казимировић прати догађаје у српском естаблишменту од мајског преврата 1903. године па све до Солунског процеса. Црна рука, као тајна организација, имала је свој утврђен програм, начин и циљеве дјеловања. Издвојимо неколико прогрмаских тачака из Устава и Правилника ове организације:

 

    1. У циљу остварења народног идеала, уједињења Српства, ствара се организација, чији члан може бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај, који искрено буде служио овој идеји.
    2. Организација претпоставља револуционарну борбу кутурној, стога јој је институција апсолутно тајна за шири круг.
    3. Организација носи назив “Уједињење или смрт“.
    4. За испуњење овога задатка, организација, према карактеру свога бића, утиче на све службене факторе у Србији, као Пијемонту, и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој.

    Црна рука, иако тада недовољно пропраћена како од домаће тако и од иностране јавности, на историјску сцену ступила је крвавим чином убиства Александра Обреновића и његове супруге Драге Машин. У атентату су учествовала 2 генерала, 4 пуковника, 3 потпуковника, три мајора, 30 капетана, 47 поручника, 13 потпоручника и 5 цивила, а иза цијеле завјере стајала је Црна рука и главни организатор Драгутин Димитријевић Апис. Као панславистичка организација, Црна рука је допринијела васпостављању русофилске династије Карађорђевић.

 

Ипак, односи између припадника ове организацијеи и династије Карађордђевић, са ратовима који су предстојали, западају у кризу испуњену огромним обостраним неповјерењем. У јеку Првог свјетског рата, у децембру 1916. године, регент Александар је оптужио ову организацију и Аписа да су покушали да изврше атентат на њега. Ове оптужбе којима је Апис био изложен пратиле су и наводне конспиративне и завјереничке акције Црне руке усмјерене против династије Карадјордјевић. Наиме, оптужени су за сарадњу са Аустро-Угарском и наводни договор са аустријским послаником Сајс Инкартом, да уколико смакну регента, да ће добити сепаратно примирје. Апис је погубљен 26. Јуна 1917. године.

 

Да ли је Апис био жртва коју је Александар морао принијети великим силама као што је у то био увјерен и сам аутор ове књиге, или је пуковник Димитријевић уистину ковао завјереничке планове против династије Карађордђевић, остаје нам само да нагађамо. Док се права истина не открије и док страни извори уколико и постоје не провјере, остаје нам да, читајући ово студиозно дјело Васе Казимировића, сами донесемо закључак.

 

 

Слободан Радовић                            

Дипл. професор историје                

објављено: 01.02.2014.                    

 



МИРОЈЕ ВУКОВИЋ: „ ЈА - ТАРА“
Унирекс, 2011.

 

Црногорска Мнемосина

 

„Да, ја течем својим коритом, али одавно не само њим. И зато, ево, оглашавам своју Ријеч свима онима којима она нешто значи. Онима који имају ухо за необичне ствари и који своју душу држе отворену спрам несагледивости.“

 

У роману, „Ја-Тара“, Мироје Вуковић успијева да једну књижевну тему освијетли из сасвим новог естетског угла, подижући је магичном приповиједном нити на један нови сазнајни ниво. За разлику од досадашњих литерарних представљања „свјетске љепотице“, који су остајали на нивоу спољашњег, дескриптивног описа, одн., пуког пресликавања стварности, затим еколошких императива, културно-историјских предања везаних за њен кањон, аутентичност и изузетност ове приче садржана је у томе што ова умјетничка уобразиља своју сврховитост темељи у дубљим метафизичким побудама, из којих се рађа кристалан мисаони пејзаж. На тај начин се, заправо, превазилазе границе локалистичког, у чему и јесте величина једног књижевног остварења. Из овог медитативног приповиједања извире егзистенцијално-онтолошка суштина саме ријеке, а то је могуће само уколико она логосно оживи и успостави дијалог са човјеком, окружењем, цијелим космосом. Овај говор је, заправо, један поетски говор означен основним људским егзистенцијалима, као што су: радост и туга, страх и стрепња, неизвјесност и одлучност, слобода и ништавило...Сви ови, типично људски параметри, указују на једно „догађање ријеке“, догађање које свједочи да Тара у овој причи егзистира, а не само постоји.

 

Стрепња Таре је, у ствари, стрепња сваког човјека понаособ пред универзалним питањима и загонетком живота. То је једна апокалиптична стрепња о коначном опстанку природе и свијета уопште. Она своју оправданост темељи у основном људском питању- да ли вриједи или не вриједи живjети?; односно: да ли вриједи или не вриједи тећи? Самим тим што постаје логосно биће, Тара је овде поистовијећена са временом, које такође тече (не може се двапут ступити у исту реку, јер притичу нове и нове воде – Хераклит). Када говори о времену, аутор не мисли на једно вулгарно, окоштало поимање времена, са своје три, строго oмеђене етапе, које постоје независно од човјека. Вријеме је овде узето као кључни егзистенцијал људског постојања, као и постојања саме ријеке, и зато га пише великим словом - jа течем као што тече Вријеме, као што се креће Простор, као што се напоредо нижу трајања и дешавања...нада мном се плету небеске стазе и исписују путање и сунца и звијезда. Без овог екстатичног времена у коме су све три етапе- прошлост, садашњост и будућност- присутне истовремено, Тара не би могла да памти и да се присјећа, да живи и да се нада. Све што је у садашњем тренутку описано у причи: вода и риба, камен и биљка, птица и небо, свјетлост и тама, све што је одувијек ту истовремено иде напријед заједно с њом, и у том кретању јесте порука једног смисленог дешавања. Догађаје који су се збивали на њеним обалама, и лијепе, и оне трагичне, ријека описује и оживљава кроз један јединствени образац постојања, рађања и умирања, једног смисленог дешавања у коме учествују појединачне људске енергије кроз вијекове. Зато њено памћење није архивсхо гомилање догађаја, већ једно историјско кретање које свој смисао црпи из будућности.

Добриловина и Љутица, Левери и Херцегов град, и коначно Дурмитор, горд и страшан, лијеп и недостижан, дишу у овој екстатичној причи и теже истој свјетлости познања.

 

Генијалан нерв за спознавање и језичко представљање универзалних философских проблема писац је на најбољи могући начин литерарно уобличио у овој Тариној исповијести, која је у ствари његова философија живота. У стилско-изражајним дометима ове приче очигледан је дах литерарне свјежине, високе умјетничке уобразиље и магичне снаге представљања, које код читаоца побуђују изузетну естетску кнтемплацију. У цјелокупном приповиједању, означеном сталном интенцијом оживљавања природе кроз бројне стилске фигуре, уткано је много љубави и истинског жала једног градског човјека за својим завичајем. Захваљујући таквом завичају ова проза је и достигла драгоцјене елементе поетског, мистичког и дубоко философског.

 

Коначно, читајући редове ове изузетне исповијести намеће се једно интригантно питање: да ли то Тара зна оно што ми не знамо, оно што само слутимо, што сањамо, чега се плашимо и чему се надамо?!

 

 

Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.09.2013.                             

 



ХАЛЕД ХОСЕИНИ: „А ПЛАНИНЕ ОДЈЕКНУШЕ“
Лагуна, 2013.

 

„Прошло је шест година од објављивања мог претходног романа и добар дио тог времена провео сам пишући своју нову књигу. И знате, писање књиге је тако личан и самотан подухват, ту смо само ја и моја прича (...). Са овим сам ликовима живио неколико последњих година и они ми много значе, добро сам их упознао, заволио сам их. Сада је роман “А планине одјекнуше“ напокон готов и ја сам истински срећан што га могу подијелити са вама. То је осјећај радости и славља, али истовремено и извор напетости, зато што ћу сада те ликове подијелити са вама, и могу само да се надам да ћете се с њима зближити. Ова књига ми је веома драга зато што се бави, не само мојим искуством човјека који живи у емиграцији и искуствима људи које познајем, већ и искуствима људи које сам сретао у Авганистану, избјеглица које се враћају у Авганистан и о чијим животима покушавам да говорим и као књижевник и као амбасадор Уједињених нација“.

                                               Халед Хосеини

 

Животни пут Халеда Хосеинија пут је емигранта који је своју отаџбину Авганистан напустио још као дијете, да би се са породицом преселио у Иран, затим у Француску, а након комунистичког преврата у Авганистану, његова породица пронашла је свој дом у Сједињеним Aмеричким Државама, гдје Халед завршава медицину, али се посвећује својој највећој љубави – писању. У његовим романима има доста аутобиографских елемената, посебно тамо гдје говори о пресовјетском и преталибанском Кабулу, за који га везују њежне и лијепе успомене.

Аутор бестселера „Ловац на змајеве“ и „Хиљаду чудесних сунаца“, након шест година паузе објавио је свој трећи, од читалаца нестрпљиво ишчекивани роман „А планине одјекнуше“. Као и претходни романи, и овај роман прожет је осјећањем туге и очаја, али уз примјетно осјећање оптимизма, из њега избија повремено трачак наде. Стилски поступци су измијењени у односу на претходне романе, у којима се радња радња развија хронолошки, без значајнијих дигресија и рестроспективних поступака . Композиција новог романа није чврста и стабилна и прије се може рећи да ја слична збирци приповиједака које су настајале од педесетих година двадесетог вијека до двије хиљаде и дванаесте године, што је темпорални распон обухваћен радњом романа. Свако поглавње фокусирано је на једном лику, па овај роман не посједује свог јунака у традиционалном књижевно-теоријском смислу.

Почетак романа нас уводи у живот сиромашне, сеоске, авганистанске породице оца Сабура, маћехе Парване, сина Абдулаха и трогогодишње кћерке Пари. Трагични тренутак који ће одредити и усмјерити животе припадника породице дешава се већ на почетку романа - раздвајање брата и сестре да би макар једно дијете имало прилику да побјегне од сиромаштва и успије у животу. Интимну трагедију брат и сестра осјећаће цијелог живота - она као неки заборављени дјелић себе, као стално присутно, али нејасно присјећање на губитак, он као рану која се никад неће зацијелити.

Роман прати животе јунака у Авганистану, Француској, Америци и Грчкој, додирује теме као што су хомосексуалност у преталибанском Авганистану, феминистичка свијест и бунтовништво жена у конзервативном Кабулу, губљење свијести о коријенима, апатија и осјећање кривице авганистанских емиграната у Америци, окрутност и насилништво нарко босова у постталибансом Авганистану. И поред битних иновација које се прије свега огледају у вишеслојности нарације и поигравању са временом, и овај роман као и претходна два, говори о губитку, патњи и искупљењу.

 

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.08.2013.                             

 



СЛОБОДАН АНТОНИЋ: „ИСУШЊА РАДИКАЛНОГ ФЕМИНИЗМА“
Службени гласник, 2011.

 

Радикални феминизам може да изгледа као врста сцијентистичког антихриста (...) зато би њега морао савладати стварни научни спаситељ – научна истина, морална одговорност и човекољубље.

 

Професор на Филозофском факултету у Београду, политиколог, социолог и политички аналитичар Слободан Антонић, аутор је више књига у којима третира различите друштвене феномене, њихове узроке и последице. Књига коју је Службени гласник објавио 2011. године, а чији је наслов „Искушења радикалног феминизма“, дио је ауторовог рада на ширем пројекту који се бави поменутом темом. Аутор полази од становишта да радикални феминизам као друштвена појава још увијек није довољно проучен и критикован са научног становишта, јер ...онај део дисциплина друштвених наука – пре свега социологије (родне студије) и антропологије (антропологије жене / тела) – које су умногоме преузеле роднофеминистичке наративе, неретко одликује управо одвојеност од искуствених података, езотеријска реторика и кријумчарење прескрипције под формом дескрипције.

 

Добронамјерна и темељна анализа цјелокупног феминистичког покрета даје његову реалну слику са многим напредним идејама, али открива и страховита застрањивања последњих деценија. Аутор ситуацију између могућности и реализације идеја енормно ојачалог радикалног феминизма назива искушењима овог покрета, мислећи притом да искушењима подлијеже цијело друштво. Овакво одређење је занимљиво јер пружа увид не само у природно стање ствари, већ и тенденције креирања ситуација које излазе из оквира искључиво друштвеног дјеловања. Друштвени инжењеринг се фокусира на физичке особине мушкарца и жене и на разлике у њиховим физиолошким функцијама тежећи да их изједначи сматрајући их производом патријархалне културе. Савремена женска ослободилачка тежња да се смање полне разлике, која иде дотле да заговара хермафродитство и једнополне вредности, заправо наговештава жељу за социјалном и културном смрћу и крај цивилизације која је одобрава (Амори де Рјенкур).

Истински добре стране либералног феминизма који је женама донио слободу као највећу вриједност, радикални феминизам доводи до крајњих граница прихватљивости заговарајући идеју да је род као друштвена категорија једнако пол као природна. То би могла бити наизглед наивна теорија када не би покретала врло значајне друштвене механизме у циљу реализације идеја које нису прихватљиве не само за мушку популацију, него и за добар дио жена. У овој књизи се указује на опасност да се идеје родног феминизма тешко могу другачије остварити сем кроз мање или више ауторитарно наметање норми. Те норме се желе приписати свима, па и оним поједицима који их не желе прихватити, или их пак изричито одбацују. Реч је о својеврсној нормативној колонизацији коју родни инжењери желе да изврше над „светом живота“...То јесте облик биополитике – настојање елите да управља тоталитетом биолошке и друштвене репродукције становништва.

 

Данашње утопије су сјутрашњи кошмари, стога сматрамо да је озбиљан приступ теми радикалног феминизма неопходан. У друштву је мушкарцу пољуљан „трон“, а ни жена се, и поред тога што су јој дата сва права, не сналази у насталој ситуацији. Умјесто да просторе слободе постепено осваја и испуњава садржајем од суштинског значаја за себе и друге, да допусти да то и језик у свом развоју забиљежи, жена, пожуривана од стране феминистичке елите, постаје жртва овог покрета. Након свега, у овом процесу, који би могао имати несагледиве последице, страда управо релација два бића по божанској милости, или природи, ако хоћете, упућена једно на друго. У расвјетљавању овог друштвеног феномена видимо жељу аутора да се у свијету врло мутне аргументације издвоји истина и научни принцип насупрот призвољности, сумњивој мотивацији која, на крајње нелегитиман начин, ангажује своја законом загарантована права. Аргументовано, читљиво и коректно, аутор је дао увид у своја промишљања радикалног феминизма као идеологије, али и као политичке струје која има све већи утицај и моћ. Било би занимљиво када би књига „Искушења радикалног феминизма“ добила одговор у виду исто тако добре књиге са супротним ставовима.

 

 

Марија Кнежевић                                        

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.07.2013.                             

 


 

ХОСЕ ОРТЕГА И ГАСЕТ: „ПОСМАТРАЧ“
CLIO, 1998.

 

Замкови нам откривају ризницу надахнућа која се прецизно подударају са оним најдубљим у нама. Њихове куле су подигнуте да одбране личност од Државе. Господо: Живела слобода!

 

Kњига „Посматрач“ представља избор есеја најпознатијег шпанског мислиоца двадесетог вијека. Садржај ових есеја указује на веома широк спектар Ортегине умјетничке мисли, почев од суштинских феномена људског постојања, као што су живот и смрт, добро и зло, истина и лаж, па све до најситнијих проблема човјековог свакодневног битисања. Особеност пишчевог књижевног дара огледа се у томе што он о овим суштинским феноменима пише лако и инспиративно, освјетљавајући при том најозбиљније теме јасним литерарним изразом. Тако премашује научника који ствара одређени философски систем, и представља се као писац са изузетном литерарном виртуозношћу. Његова проза достиже стилску перфекцију, обогаћена је метафорама, инспирише читаоца на духовно успињање ка вишим сферама живота, додирујући при том савршенство оног неисписивог. Читајући редове ове изузетне књиге ми, заправо, запажамо један апокалиптичан однос према свијету, то јест, један интензиван нагон за спознајом, како видљивог тако и невидљивог (грч. апокалипсис- подизање вела, откривање). Ортега тврди да се „мора кренути ка стварима, без одлагања“, jer „наука и књижевност не очекују да позирамо пред стварима, већ да махнито грунемо у њихову унутрашњост вођени мушком глађу за продирањем“.

 

Јасан и стилски уобличен исказ о најдубљим егзистенцијалним питањима, при том врло често украшен духовитим досјеткама, необичан је дар ријетких мудрих људи чији поглед допире увијек иза свијета појавног. За такав поглед приправан је посматрач или интелектуалац. Oваквог човјека, „племића по обавезама а не по привилегијама“, човјека апокалиптичне чежње, Ортега пише великим И. Док човјек из масе, одн. пука, не тражи ништа више од оног што му се нуди, и при том је одушевљен собом, Интелектуалац, одн. посматрач, „који стално живи на врху неког Тавора, где се одвијају непрестана преображења“, окренут оном трансценденталном, и при том свјестан свог незнања, увијек изнова доводи ствари у питање, те стога „живети на свету, а не запитати се о њему, Интелектуалцу изгледа као паразитизам“. Он није човјек који неизоставно посједује одређену титулу, звање, привилегован друштвени статус, већ неко за кога је „племство синоним живота проведеног у раду, постављеног увијек тако да сам себе мора надрастати, претворити се из онога што је сад у оно што се износи као обавеза или захтјев“. Занимања и професије не би ни постојале да некада није било људи који су били научници, писци, професори у аутентичном смислу, и који су својим интелектуалним ангажманом освијетлили путеве будућем стваралаштву. „Не постаје се интелектуалац из овог или оног разлога, са циљем да се згрне новац, стекне слава...Неко је интелектуалац због самог себе, упркос самом себи, против самог себе. Неизлечиво“. Од таквог стваралачког начина живота, по Ортеги, остала је само љуштура из које је ишчезао дјелотворни лични садржај, „остао је само јавни положај, као безлични калуп у који би се преварантски могао ушуњати било ко“. И као што је болесна опсесија да се продужи дјевојаштво, услед претјеране уобразиље и изопачене женствености, увијек сврха нечем другом а не самој себи, тако је и живот пука, масе обичан, самодовољан, инертан, преварантски. Човјек-маса никад ствари неће довести у питање, напротив, он манипулише њима како би их искористио, „он је рођени егоиста, најважније му је да избије на чело, обави свој посао, да њему и његовима буде добро“.

 

Ортега се критички осврће на модерне демократије инпирисане античким класицизмом. По његовом мишљењу оне су веома сродне управо из разлога што колективитет стављају као услов било каквом личном постојању. И док је у античком свијету појединац могао имати интегритет само као припадник града (полиса), човјек данашњице се сматра апсолутно ништавним, и без квалитета, уколио није припадник државе. Средњи вијек је био доба личности зато што се право, за разлику од јуридичког, суштински непостојећег правног поретка, приписивало појединцу као привилегија. Средњевјековни господин није унапријед знао за државу. Грађани модерних демократија, иза којих се крије сплет личних односа, све више осјећају, док залудно грме по митинзима и трговима, како су њиховом јавном животу, интелектуалном и политичком, све даљи агора и форум, а блискији балкон за мачевање.

 

 

Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.06.2013.                             

 


 

ЛАЈОНЕЛ КАСОН: „БИБЛИОТЕКЕ СТАРОГ СВЕТА“
CLIO, 2004.

 

У књизи „Библиотеке старог света“, Лајонел Касон разматра све важне теме о древним библиотекама, од њиховог настанка, када су књиге биле „глинене таблице“, па до рановизантијског периода у V и VI вијеку, када је ширење хришћанства и монаштва у основи промијенило правац у развоју библиотека. Аутор нас води у живописни обилазак краљевских библиотека древне Месопотамије, чувене библиотеке хеленистичког периода у Александрији, библиотека старе Грчке и Рима, закључно са хришћанским библиотекама почетком средњег вијека, када се поглед на свијет и писану ријеч значајно мијења.

 

Тежећи да читаоцима предочи тачну слику о устројству библиотека древних народа, Касон се није задовољио само античким записима, већ се морао окренути и другим изворима, прије свега археолошким налазима. Најстарији писани документи пронађени приликом археолошких ископавања древних градова Месопотамије, указују да је писменост заживјела као примитивни облик рачуноводства, пописивања добара и имовине да би еволуирала до ступња креативне литературе. Археолошке налазе он вјешто интерполира у своје опсервације, избјегавајући притом високопарност академског начина излагања, што доприноси јасности и разумљивости ове књиге и обичним читаоцима.

 

Аутор је успио да од мноштва информација, записа и фрагмената изгради кохерентну цјелину, поткрепљујући је често духовитим и интригантним запажањима. Свјестан ограничености сазнања, Касон каже да „у неким стварима, као што су природа фондова различитих библиотека, публика којој су служиле, начини набавке, поступци смештања и каталогизације, ограничени смо на закључивање на основу пуких назнака, а понекад на чисту спекулацију“.

 

Ова књига је доследно хронолошки организована. Прво поглавље говори о развитку писмености и материјала за писање у Месопотамији, са посебним освртом на Асурбанипалову библиотеку у Ниниви, која, како сматра Касон „има сва права да се назове првом систематски прикупљеном библиотечком збирком на древном Блиском истоку“. Историју развоја библиотека Касон доводи у чврсту везу са историјом цивилизације и културе уопште, па се читалац, упознајући садржину таблица, истовремено упознаје и са обичајима, култовима и вјеровањима древних народа.

 

Када говори о библиотекама старе Грчке, Касон даје и преглед социјалних и интелектуалних предуслова за појаву библиотека. У грчким градовима, прије развитка јавних библиотека приређивана су јавна читања, цвјетала је књижарска дјелатност, да би се половином IV вијека прије Христа, стекли услови за отварање прве јавне библиотеке у Атини. Библиотека у Александрији, основана залагањем владара из династије Птоломеј, била је прва свеобухватна ризница писане ријечи и књижевног стваралаштва из свих дјелова познатог свијета. Владари из династије Птоломеј велику пажњу су посвећивали придобијању интелектуалаца, научника и учених људи, настојећи да своју престоницу учине културним центром грчког свијета. Еуклид, Ератостен, Стратон, па и Архимед, нека су од звучних имена античког свијета, који су пристали да напусте своју грчку отаџбину, да би неко вријеме живјели и радили у птоломејском „трусту мозгова“. Александријска библиотека је прва посједовала референцијалну збирку, коју чине лексикони, рјечници, каталози, чиме је научницима олакшан рад на истраживањима. „Птоломеји су тежили да створе фонд који ће бити свеобухватно складиште грчке писмености као и оруђе за истраживаче“. Библиотеке Римског царства, по Касону, представљају прототип савремене, модерне библиотеке са читаоницом. Аутор се бави како приватним библиотекама познатих и славних Римљана, тако и јавним библиотекама које су оснивали императори, почев од Октавијана Августа. Хедонистичке склоности Римљана, између осталог, огледају се и у чињеници да су и јавна купатила, чувене римске терме , имала своје библиотеке.

 

Пропашћу славне Римске империје, нестало је и њених библиотека као и људи који би се њима користили. Посљедње поглавље књиге бави се пропашћу библиотека Западног Римског царства услед ратова, недостатка новца за одржавање и немара, и свјетлијом судбином књиге у Византији. Дотиче се и питања манастирских библиотека и скрипторијума, као и ставова хришћанских мислилаца попут Јеронима и Августина који су гајили опречне осјећаје и недоумице у погледу читања великих античких писаца, на које је Црква гледала са неодобравањем.

 

Касонова студија и поред своје свеобухватности, не инсистира на исцрпној обради задате теме, нити се упушта у научне контроверзе и полемике.

 

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.05.2013.                             

 


 

БОГОЉУБ ШИЈАКОВИЋ: „ИСТРИЈА: НАСИЉЕ: ТЕОРИЈА“
Службени гласник, 2012.

 

Национализам је, између осталог, одговор на потребу за идентитетом. Национални идентитет се не смије заборавити насупрот шовинистичком колективизму и либералистичком индивидуализму.

 

Историја-насиље-теорија, интригантна, провокативна тријада о којој аутор говори веома експлицитно, дубокомислено и помало саркастично, провоцирајући пажњу читаоца да безмало у једном даху пређе од прве до последње странице. Ова књига представља избор историософских есеја који говоре о обликовању моћи у историји, о рату и рационалности, о историји као изазову за тумачење и њеној сврховитој, есхатолошкој суштини. Аутор, заправо, „објективној“ историји, оној коју дефинише позитивна историјска наука, супротставља историју етичке одговорности, која свој смисао црпи из будућности. „Објективна“ историја не постоји, не зато што желомо да је нема, већ зато што је то немогуће. То свакако не указује на релативизам и неодговорност, већ на свијест да историјско знање мора бити подложно интерсубјективном испитивању и нормативној рефлексији. „Објективна“ се овде узима као вриједносно легитимна и теоријски утемељена од стране свјетских центара моћи. Таква историја, као параван интереса, селектује тзв. „историјске чињенице“ у зависности од теорије коју дефинише интерес. Еминентне институције овакве политичке моћи су архиви и музеји у којима се историјска истина чува у „сировом документарном стању“. Међутим, живим људима „архиви и музеји су мртви свједоци употребе и злоупотребе политичке моћи“. Они су ауторепрезентација политичке моћи. И док природни догађаји имају своје узроке, људско дјеловање има своје разлоге. Ти разлози, сасвим оправдано, нису увијек покретачи тзв. "циљно-рационалног дјеловања“, онаквог каквим га дефинише позитивистичка историјска наука, која на тај начин свјесно производи историјску стварност. Појам разумног (reasonable) чињења у историјском контексту производ је одређеног знања (теорије), која ће примијенити насиље над сваким ко се буде не-разумно понашао

 

О традиционалној функцији историје која приповиједа историју моћника, закона и славе, говорили су многи, од Хомера, Хераклита, Платона, Хегела, па све до Мишела Фукоа и Ханса Гадамера, који на историју гледају као на велику каузализацију рата. Пошто историјску свијест одликује амнезија и дисконтинуитет сјећања, утолико је опасност од реалне моћи која производи историјску стварност већа. Та моћ је утолико опаснија уколико својим терором одлучи да дефинише идентитет оних над којима успоставља контролу. Најрепрезентативнији примјер једног таквог цивилизованог насиља јесте „балканистички дискурс“, коме се по мишљењу аутора треба одлучно супротставити. А отпор је могућ једино уколико се сопствена историјска свијест избори за контингенцију насупрот фатализму, што је у ствари давање смисла историјском догађању. Једно овакво догађање не треба посматрати као легитимизацију прошлости која се ослања на ауторитет у садашњости, већ као на догађање чији смисао долази из будућности, јер је и сама суштина историје, по ауторовом мишљењу, телеолошка и есхатолошка, „историјски догађаји нису само прошлост која постаје садржај памћења, већ у себи садрже аспект вјечности који их сједињује са есхатоном“. Из сталног и конкретног односа са овим крајњим циљем једино је могуће слободно и одговорно дјеловање које ће дати смисао историјском догађању. Стога нам је потребна етика историјске одговорности, која је „трансгенерацијска и производи морално јединство историјског времена“. И, као што је идентитет личности сваког од нас незаобилазна карика у свјетском збивању , тако је и самосвојни национални идентитет везивно ткиво историјског догађања. Уколико једна држава не обавља своју основну функцију, тј. уколико не штити интересе својих грађана, тада „постаје чак интуитивно јасно да је национални идентитет заправо интегритет једног народа, систем његовог самоодржања“.

 

Уколико је ауторитет једне државе легитиман не само у правно-политичком , већ и у дубљем духовно-историјском смислу, онда је на њега ослоњена историја у стању да савлада прошлост и интегрише заједницу, дијахроно и синхроно. Савршен примјер за несавладану прошлост, по мишљењу професора Шијаковића, јесте одупирање националном помирењу. Зашто? „Зато што актуелни политички ауторитет нема потребу за интегритетом заједнице јер свој ауторитет црпи из дезинтеграције, и некад и сад. Озбиљан историчар ће се супротставити таквом ауторитету“.

 

 

Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.04.2013.                             

                



АЛЕКСАНДАР ГАТАЛИЦА: „ВЕЛИКИ РАТ“
Моно & Мањана, 2012.

 

„Сањам . . . наш универзитет и професоре дугих брада који у доба моје младости нису знали за нечовештва најцивилизованијих нација Европе“

 

Историјски роман “Велики рат“ је овогодишњи добитник НИН-ове награде који представља својеврсни књижевни приказ трауматичних ратних времена с почетка XX вијека. Ово последње дјело Александра Гаталице послије дужег времена у српску књижевност враћа тему Првог свјетског рата. Гаталица овом историјском периоду, као прекретници у историји људске цивилизације, не прилази класичним историографским методом већ читаоцу нуди прилику да кроз историју обичног човјека оживи и отјелотвори једну епоху великих догађања. Комплексност људског живљења не крије се искључиво у великим идеологијама „великих“ идеолога већ у откривању самог човјека, његових страхова, надања, радости, мотива. За разлику од многих дјела која су писана у славу неког догађаја, хероја нације, идеологије, ово дјело је писано са мотивом да се прослави човјек.

 

„Велики рат“ је књига без главног актера. Сви су у епопеји једног времена подједнако главни, сви су, некако, типични репрезенти човјека модерног доба. И искусни њемачки баритон Ханс Дитер Уис из кога су велике сценске и животне улоге исцједиле све животне сокове; и истанбулски трговац зачинима Мехмед Јилдиз, који држећи се своје традиције као и својих зачина не успијева да увиди да се Османска царевина давила и нагињала у набујалим водама двадесетог вијека; и прељубна Јекатарина Сухомлинова и њен 30 година старији љубљени коњички генерал Владимир Александрович Сухомлинов; и петпарачки новинар Тибор Вереш који кренувши војничким возом за Земун носи мастила за само три мјесеца колико је мислио да ће рат и трајати и не слутивши да ће Велики рат за њега трајати само пет дана; и песник Жан Кокто који креће на регрутацију препуног али и даље упалог стомака и истурених ребара; и газда Муња, човјек подбулог лица и сненог погледа који некако успијева да доприча причу о мајору Тихомиру Мијушковићу; и Станислав Виткјевич чија га навика да обија напуштене паришке станове и тражи добру гозбу доводи до гладне и болесне дјевојке која, ето, игром животних токова, постаје жена његовог живота; и њемачки војник Штефан Холм који пише писмо живота и смрти и указује на нечовештва најцивилизованијих нација Европе; и Гијом Аполинери, паришки умјетник и надалеко опјевани боем који се срди на Легију странаца што неће да га прими јер је попунила своју предвиђену квоту регрута; и чича Либион који је набављао вино са додацима хлороводоничне кисјелине из Турана од веселе и фаталне мадам Марион, супруге двоструког ратног хероја; и београдска шнајдерка Живка Д. Спасић; и неурохирург Сергеј Честухин кога су све масовнија убиства несрећних војника од Хаберовог гаса, ионако забринутог, додатно онеспокојавала; и Алис Ернестине Прин, звана Кики, која радивши у фабрици за прераду војничких чизама ни не слути да ће одмах након Великог рата постати најславнији модел Монпарнаса и љубавница многих познатих; и клавириста без десне руке Паул Витгенштајн који је изазивао сузе многих професора конзерваторијума који су плакали и окретали главе док су слушали како сакат свира; и сам руски сведржитељ Николај који после смрти Распућина, руског дворског мага, онако сасвим неочекивано, запада у стање неке чудне и забрињавајуће летагрије, и многи други. У суштини, свих стотињак ликова овог историјског романа представљају једног актера – човјека XX вијека.

 

Вјероватно најпотпуније психолошко и филозофско портретисање човјека врши се тако што се он стави у контекст историјског времена, у којем се обликују питања његове егзистенције. Управо је то суштина једног историјског романа. Колико је Гаталица успио у томе, процијените сами.

 

 

Слободан Радовић                            

Дипл. професор историје                

објављено: 01.03.2013.                    

 



ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: „НЕООСМАНИЗАМ - доктрина и спољнополитичка пракса“
Службени гласник, 2011.

 

„Савременици никад не могу бити у пуној мери свесни историјског значаја времена у којем живе“

 

Да је историја Балканског полуострва историја свијета у малом гдје се све законитости историјског тока потврђују, предочава нам и истакнути београдски универзитетски професор и дипломата Дарко Танасковић, који у свом дјелу Неоосманизам – доктрина и спољнополитичка пракса препознаје и анализира спољнополитичку стратегију Турске. Танасковић овим дјелом провоцира велику пажњу како научне тако и лаичке јавности, јер актуелизује и разобличава политику једне растуће свјетске силе која, између осталих, и балканске меандре таргетира као подручје на које полаже потпуно историјско право. Концепт неоосманизма у суштини је покушај ревитализације цјелокупног духовног, културног и политичког наслеђа Османског царства од стране њене легитимне цивилизацијске наследнице, данашње Турске. Министар спољних послова Ахмет Давутоглу, теоријски је најцјеловитије уобличио овај концепт у свом дјелу Стратегијска дубина: међународни положај Турске (2001). Он инсистира да Турска мора посати централна земља новог евроазијског поретка, а формула будуће турске величине, по њему је : неоосманизам + пантуркизам + ислам = Велика Турска.

 

Вијековима Османско царство није успјевало да усвоји културолошки образац модерне Европе. Парламентаризам, индустријализација, секуларизација, урбанизација били су само мисаоне именице за ову инертну орјенталну творевину, иначе, дубоко огрезлу у корупцији и анархији. Као спасилац отаџбине послије ратних катастрофа поцетком XX вијека јавља се Мустафа Кемал - паша Ататурк (1881-1938) који је одбацио наслеђе Османског царства и засновао Републику Турску (1923/1924) као модерну, националну и секуларну државу, по узору на европске. Ова кемалистичка визија Турске је обиљежила међуратни развој Турске, али њена ерозија је отпочела послије II свјетског рата. Ипак, вјекови историје нису могли да се потисну из свијести Турака … ислам у народу није изгубио статус главног упоришта личног и колективног идентитета … световњачки поредак могуће је одржавати искључиво неким видом диктатуре … Са реисламизацијом Турске отпочело се за вријеме премијера Аднана Мендереса (1950-1960), док посебан узлет неоосманизам доживљава под Тургутом Озалом (као премијером 1983-1989 и предсједником Турске 1989-1993) који је био први турски предсједник који је отишао на хаџилук у Меку. Озал је дозволио рад саудијским банкама и олакшао пословање Исламске банке за развој (БИД), градио џамије, популаризовао дервишке редове и вјеронауку у школама и сл. Са Озалом Турска у потпуности напушта кемалистичко умјерено начело у спољној политици и настоји да оснажи економски и политички утицај у региону, а са друге стране поставља се као лојални постхладноратовски савезник НАТО-а. У крвавим 1990-им годинама у Југославији турска политика је била објективно антисрпска. Тако је Озал предлагао Хрватима 1992. године да Турска опколи Србију са југа, а да они то учине са сјевера, док је на великом “митингу за Босну” 1993. године упутио отворене пријетње “муслиманским душманима” на Балкану. Исту политику наставили су његови наследници Сулејман Демирел (1993-2000), А. Гул, а нарочито данашњи премијер Р. Т. Ердоган чија је реченица, „Минарети су наши бајонети, а куполе наши шљемови, џамије наше касарне, а верници наши војници“, остала упамћена. Напоменимо само и изјаву турског Кисинџера Ахмета Давутоглуа у Сарајеву 2009. године „… време османске државе … је златно доба Балкана … То је био османски Балкан. Ми ћемо обновити тај Балкан … За Турску је безбедност Сарајева једнако важна као безбедност и просперитет Истанбула“ . Давутоглу је годину дана касније најављивао да ће се захваљујући турском заузимању Срби извинити због убијања Турака у Сребреници.

 

Процес спровођења Стратегијске дубине немогућ је без политичког кокетирања и сарадње са најбитнијим факторима у међународим односима: САД-ом, Русијом, Кином и Европском унијом. Примјера ради, А. Давутоглу и Али Баџан су током 2009. године у својству министара спољних послова обавили 93 званичне посјете страним државама. Односи са САД, за разлику од периода Хладног рата, нису у задњих двије деценије потпуно послушнички (примјер подршке Ирану у развијању националног нуклеарног програма ), али ипак је утицај политике америчке администрације на званичну Турску очигледан кроз однос Турске према Израелу, случају “арапског прољећа”, кризе у Сирији и сл. Турска показује и изузетно вјеште односе према Русији и Европској унији гдје прихвата руски енергетски “Јужни ток” и константно се намеће ЕУ иако је консолидација демократије нарочито у питању људских права и слобода веома дискутабилно питање унутрашње турске политике.

 

Питање неоосманизма мора да буде једно од централних питања свих балканских држава, у супротном постоји реална опасност да наслеђе из балканских ратова постане само краткотрајна илузија слободе, јер човек и народ који се помире с ограниченошћу властитих сазнајних и делатних моћи … и пасивно се препусте да их струја носи, доживеће да са њима управљају други, они који су се потрудили да до највеће могуће мере размакну међе те ограничености и утичу на токове догађаја и промена.

 

 

Слободан Радовић                            

Дипл. професор историје                

објављено: 01.02.2013.                    

 



ГЕОРГИЈЕ МАНДЗАРИДИС: „ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И УНИВЕРЗАЛНОСТ“
Службени гласник, 2011.

 

Процес глобализације је запечатио нашу епоху. С друге стране, универзалност (глобализација) представља суштински препознатељ Хришћанства. Ипак, савремена глобализација и хришћанска универзалност, иако се чине међусобно сроднима, у суштини се радикално разликују"

 

Угледни православни етичар и професор Богословског факултета у Солуну, Георгије Ј. Мандзаридис, у овој књизи објашњава процес глобализације са хришћанског, православног аспекта, истичући двије крајности овог цивилизацијског феномена који промовише ,,нови поредак". У свом најширем значењу, глобализација подразумијева једно општесвјетско приближавање, заједништво и јединство. С друге стране, реакција на глобализацију манифестује се кроз разочарање и осјећање угрожености слободе, изолацију и повлачење у себе.

 

На почетку књиге, аутор износи негативну конотацију глобализације која се очитује у интернализацији силе и насиља, експлоатацији слабих и сиромашних, порасту броја сиромашних и новцу као једином мјерилу свих вриједности. Технологија је, по мишљењу Мандзаридиса, главно средство којим се подстиче процес глобализације. Не пориче ни могућност да глобализација може имати и неке позитивне аспекте као што су превазилажење и маргинализовање људских подјела, прије свега националних и вјерских, али такав вид глобализације је неостварљив без сједињења на духовном нивоу као што заступа Хришћанство. Супротставља међусобно два етимолошки сродна термина глобализацију и универзалност сматрајући их суштински различитим. Глобализација подразумијева хомогенизацију, уклањање личних својстава и особина, обезличење појединаца, група и нација, и ,,води ка стапању свега у једну општу масу". Аутор такав процес назива ,,американизацијом начина живота", а његов негативни врхунац види у уништењу личности и истине о личности. Универзалност, с друге стране изражава духовно јединство, ,,поштује особености личности и заједнице, и ствара хармонију и пуноту". Универзалност је пут ка спасењу и појединаца и човјечанства, враћање у облик по ,,икони и подобију Божијем". Услов постизања универзалности је одбацивање сваког егоизма који човјека удаљује од Бога и његових ближњих. Аутор прави поређење између ,,егоистичке мисли старог Адама" и ,,менталитета смиреноумља" Исуса Христа који је темељ универзалности и јединства вјерних. Исуса Христа назива ,,новим Адамом" који ,,исцељује катастрофу изазвану у људском роду од стране старог Адама". У Христу као Богочовјеку, савршеном Богу и савршеном човјеку обитава универзалност, кроз његову, на крсту проливену крв, помирило се ,,и оно што је на земљи и оно што је на небесима"(Кол 1:20). Спасење је, по мишљењу аутора, заправо поновно успостављање јединства на нивоу људске природе и личности, јер се без успостављања јединства на нивоу човјекове људске природе, не може успоставити ни јединство човјека као личности. Од човјека хришћанина очекује се да слиједи Христа, да се у свом животу прихвати Христовог живота. Своја размишљања о хришћанској универзалности аутор поткрепљује низом цитата из Библије или мислима Светих отаца и подвижника, па у ријечима једног подвижника ,,Да следимо Христа значи да се отворимо ка свести самога Христа, који у Себе уноси целокупно човечанство; цело стабло без да се изузме и један лист. Ако створимо такву свест, молићемо се за све, као за саме себе", препознаје молитву која је носилац универзалности.

 

Аутор се бави и темом Цркве Христове, чији је природни атрибут јединство. Црква Христова симболизује Тијело Христово и у ,,једној и нераздељивој Цркви остварује се јединство расцепаног човечанства и његово измирење с Богом". Јединство Цркве има свој есхатолошки прототип у јединству Свете Тројице, и поред тога што Црква има своје постојање и трајање кроз историју, она се продужава у вјечност и мјесто њеног коначног сабора је Царство Божије. Мандзаридис говори и о односу Православне и Римокатоличке Цркве, налазећи да се став Римокатоличке Цркве поклапа са савременим токовима глобализације. Говорећи о хришћанској љубави, истиче супротност између љубави и самољубља, као и опречност у самом човјеку, који у својој бити противурјечан, отјелотворује ту контрадикторност. Тема односа универзалности и монаштва такође привлачи посебну пажњу, будући да се ова два појма чине неспојивим, јер универзалност се повезује са екстровертношћу и друштвеношћу, а монаштво са изолованошћу и контемплацијом. Али аутор доказује да они нису у супротности, јер иако се монах повлачи из свијета ради постизања свог унутрашњег јединства, унутрашње јединство значи повезаност, односно јединство са цијелим човјечанством. Напуштањем сопствене, овоземаљске породице, он постаје припадник универзалне Божје породице.

 

Тема хришћанске етике посебно заокупља аутора и њој посвећује неколико студија. Строго придржавање Божијих заповијести не представља неки посебан чин хришћанске особености, уколико није у чврстом јединству са личношћу Христовом, односно Светом Тројицом. Хришћанин не смије да затвара очи пред општесвјетским проблемима, јер је ,,свет наше шире тело". Говорећи о моралном хаосу савременог доба, аутору се намеће сљедећи одговор: ,,Аутентична људска личност. Личност која дејствује као квасац и у стању је да укваси највеће тесто". Промјена постојећег стања могућа је помоћу духа Православног хришћанства који ,,нуди човјеку то што он очајнички тражи у пуном и апсолутном облику". Хришћанска етика позива човјека да се саобрази са божанским етосом, који је често у супротности са људским етосом.

 

Аутор оптимистички вјерује да могуће да се појединац одупре опасности да ,,ишчезне у вртлогу глобализације", и као одговор нуди цитат из Јеванђеља по Матеју: ,,Сав новац света, али и сам свет није ништа пред вредношћу једног јединог човека, једне једине људске душе".

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.01.2013.                             

 



МИЛО ЛОМПАР „ДУХ САМОПОРИЦАЊА“
Орфеј, 2012.

 

Занимљива, аргументована, читљива - по ријечима врло компетентних читалаца, књига „Дух самопорицања“ Мила Ломпара је – превратничка. У њеном средишту је појам српског становишта, потреба његовог коначног успостављања након предугог периода порицања и, што је по мишљењу аутора најгоре - самопорицања.

 

Дугогодишњи рад универзитетског професора искристалисао је књигу која ће бити окосница будућих расправа на високом нивоу, и, надамо се, постамент нове културне политике српског народа. Мирно и аргументовано, аутор излаже и образлаже своја запажања и ставове у духу свог великог учитеља Николе Милошевића.

 

„Српско становиште (...) наглашава разлику између европских вредности и европских интереса“, каже Мило Ломпар истичући напоредо неспорне тековине европске културе као што су: слобода, истина, право, индивидуалност...али и сумњу као аутентично европски појам. Чему све ако једно друштво звучи унисоно (Европа нема алтернативу !?), ако свако помјерање ка специфичности српског становишта изазива отпор, подсмијех, чак и увреде. Још је Милош Црњански, на чије се смјело, аутентично мишљење аутор често позива, 1934. године јавно изнио став да ствари треба „гледати са чисто српског становишта“. И личност се огледа у окружењу ставрајући свијест о себи, а камоли један народ. Код других народа висок ниво самосвијести је легитиман став – код Срба, међутим, између Београда и Новог Сада, на свега 70-ак километара, постоје „непремостиве разлике“. О оваквим појавама Ломпар говори без горчине, са реалним увидом у стање ствари, са свијешћу да смо сами криви што не видимо куда нас води мондијализам са секуларним свештенством на челу. Самокритика, како је сам аутор рекао на једној од промоција књиге, овдје није наручено дјеловање, већ отварање могућности за самопоправљање, за формирање здравог и разборитог става као основе будућег дјеловања. Када се и у редовима српске интелигенције појави свијест о себи обавезно јој се додаје негативан предзнак, приписују разне политичке претензије и партикуларност у односу на универзални интерес. Оно што важи за друге народе по основама најузвишенијих тековина цивилизације, не важи и за српски јер је у дубокој супротности са интересима исте те цивилизације, „...саморазумевање...припада срединама и народима који се огледају у свом језику, својој историји и свим оним својствима која нам данас тако болно недостају: као што нам недостаје и свест о томе колико су нам неопходни“. Многи су српски писци од појединих идеолошких посленика свјесно гурнути на маргину јер су имали спознају о процесу преиначавања свијести сопственог народа чему он сам, нажалост, последњих деценија даје највећи допринос. Није само ријеч моћно оружје – ћутање, или боље, прећуткивање, некад је носилац „минималистичких“ идеолошких маневара са „максималистичким“ учинком.

 

Генезу антисрпског дјеловања аутор прати од почетка XX вијека дајући истовремено приказ опадања српског становишта и када није било „потребе“ за тим. Оно је са српске стране жртвовано идеји југословенства, да би, потом постало и сопствена негација. Од инпута типа „колективне кривице“, преко тврдње да је „српски национализам најопаснији“, па до актуелног става да „Европа нема алтернативу“, дошло је до постављања на највиши културни и политички ниво једног пуког одсуства става о свему битном што се дешава око нас. У свему томе аутору изгледа најтеже пада чињеница да је интелектуална елита сасвим без иницијативе и без одговорности.

 

Детаљно и аргументовано истраживање културне историје Срба и развоја стратегије њиховог идеолошког и националног преобличавања тешко би било поднијети да је изражено у форми и тону ламента. Умјесто тога, читалац у сваком тренутку може да осјети да аутор има идеју спасења. Његова је књига виђење, али и визија. Отварање ове књиге усталасало је духове секуларног свештенства, али и наднијело лучу над редове наше ћириличне прошлости и нејасне нам будућности. Не треба губити из вида ни чињеницу да књига „Дух самопорицања“ више него добро кореспондира са идејама изнијетим у другим књигама које су се појавиле током протекле године („Стара Србија : драма једне цивилизације“ Славенка Терзића, „Ноћ дугих маказа“ Веселина Матовића).

 

Марија Кнежевић                                       

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.12.2012.                             

 



ВЕСЕЛИН МАТОВИЋ: „НОЋ ДУГИХ МАКАЗА“
Матица српска, 2012.

 

Настала као плод вишегодишњег рада и отпора према тенденцијама преиначавања и похаре српског језика и културе, ова књига се појавила у прави час да подсјети на проблеме који се неће ријешити сами од себе. Студиозна и детаљна, заснована на богатом педагошком искуству и темељном стручном знању, она је цјеловит приказ идеолошког притиска и ремећења културних токова како би се у пракси дало простора и значаја новим „културоцидним“ идејама.

 

Те „нове“ идеје у суштини и нису тако нове. Оне су логистика у креирању новог идентитета којим треба испунити новонасталу пустош. Како је свака духовна творевина „колико стаблом изнад толико коријеном испод земље“, тако су и реализатори поменутих идеја имали задатак да „обезбиједе потпору“ и у историји језика и у историји књижевности, а садашње стање дисеминизују по својој мјери. О томе како је текао тај процес, која су силна огрешења његових твораца, које су њихове намјере, а које су назнаке наше сигурне пропасти ако све то игноришемо, говори ова књига која као Нојева барка чека да се укрцају могући спасиоци српског народа, српског језика и књижевности. Сасвим је сигурно – ово тројство или ће се спасти или ће нестати заједно.

 

Књига „Ноћ дугих маказа“ треба да буде обавезна литература за све родитеље, наставнике, културне посленике и уопште говорнике српског језика. Да ова тврдња има основа човјек се може увјерити само читањем исте.

 

Почев од еуфемистичког „матерњег“ језика и књига припремљених за тај модел обезличеног приступа језику и књижевности, аутор креће у разоткривање различитих, суштински истих подвала, које треба да ублаже наше непристајање и преобрате га у постепено саображавање замишљеној културолошкој тј. идеолошкој матрици. Аутор прецизно региструје моменат појачавања стега ове инквизиторске чизме у којој би, по свој прилици, требало да се нађе српска књижевност (на територији Србије), а оно што преостаје дијели се по географском принципу, како се браћа и сестре тако расијани никако не би срели а камоли препознали. Но, професор Матовић је, на сву срећу, препознао ове и многе друге намјере и, што је најзначајније, дао на увид јавности Црне Горе. Након ове књиге, њеног неподмитљивог суда формираног на добро проученим исходиштима српског језика и књижевности, ваљаних доказа које је пружио њен аутор, више ништа не би требало да буде исто.

 

Изразито полемички карактер књиге у појединим сегментима даје јој посебну драж као вид комуникације са неистомишљеницима али и идеолошки успаваним савременицима који чекају да све некако прође без њиховог учешћа. Има ту и горчине и аутоироничних обрта чија је сврсисходност у томе да нас одрже изван стања хибернације које потајно прижељкујемо не желећи себи да признамо да нам понестаје храбрости да погледамо истини у очи. Осим детаљне разраде конкретних потеза, даје се увид у шири контекст задатог дјеловања посленика у антисрпској кампањи. Ипак, није овдје ријеч само о ламенту над српским језиком, већ о темељном увиду у тренутну ситуацију али и могућу реализацију замишљеног идентитетског пројекта. Јасно је да су маневри дугорочно осмишљени без обзира на груба огрешења приликом извођења истих. Овим својим продором у сферу јавног мишљења, професор Матовић се уврстио у ред најсвјеснијих српских интелектуалаца са тенденцијом стварања аутентичног и независног суда и адекватне културне политике.

 

Као и много пута до сада, српски језик је потврдио своју сврсисходност, прецизност и фину изнијансираност у мелодичном и досљедном ијекавском нарјечју потеклом из пера Веселина Матовића.

 

Марија Кнежевић                                       

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.11.2012.                             

 


 

МИЛЕНА ЈЕСЕНСКА: „ПУТ ДО ЈЕДНОСТАВНОСТИ“
Просвета, 2011.

 

„Будите опрезни са сваким човјеком и схватите каква је страшна раздаљина, каква је непрегледна раздаљина од човјека до човјека“.

 

Уколико пођемо од Толстојеве мисли да је „најбољи знак истине једноставност и јасноћа“, а да је „лаж увијек замршена, накинђурена и речита“, читајући редове ове изузетне књиге схватићемо колико је истинске мудрости у њима. Пред нама су предивни есеји исписани пером женске мудрости, и храбрости да се на њежан начин говори о највећој и најгрубљој загонетки, истини и смислу људског постојања, а да се при том не суочимо са лицем апсурда. Миленино опште образовање и лијеп стил казивања, који је истовремено и интригантан и бритак, чине ове есеје, који су казивања о надвреманским проблемима, актуелним и након толико времена од њиховог настанка. Главни мотив и инспирација Милениног књижевног стваралаштва управо је „једноставност“ као највећа истина и смисао људске егзистенције. Коријен феномена једноставности налази се у самој суштини човјековоj, његовој особитости и непоновљивости. Стога се не може посматрати као спољашња ознака индивидуалности (у психолошком смислу), већ своје постојање темељи у најдубљем онтолошком устројству личности, јер је „спољашњи изглед човјеков, начин на који се он појављује у јавности, условљен најдубљим унутрашњим садржајем, који га чини јединственим.“ Једноставна форма, као суштина, везивно је ткиво сваке ствари и присутна је у свим сегментима постојања. Што прије то схватимо, и научимо да је цијенимо, живот ћемо учинити смисленијим. Међутим, то уопште није лако, јер је једноставној форми увијек нешто „додато“, kao код „дјечијих сламених шеширића са вјештачким спомеником, биjелим радама и машницом...колико ће једног дана бити потребно енергије таквом човјечуљку да од дивљења према свом шеширићу препуном цвијећа стигне до љубави према једноставном шеширу од лијепе сламе, а ко зна да ли ће му то икада успјети.“

 

Схватити љепоту и племенитост једноставности парадоксална је чињеница, јер ми се, заправо, на крају пута, након толиких искушења, сусријећемо са нечим што је било на почетку, и што „након толиких лутања и пипања у мраку налазимо оно што је јасно као дан“. И, управо стога што се са првим суочавамо као са последњим, потребна је врлина, морални подвиг, који ће тај пут скратити. А врлина је умјереност, синтеза најдубљег вољног порива човјековог и строге духовне дисциплине. Врлина се тако не само наслеђује већ и задобија, као и сигурност која је „лијепа, она се осваја, заслужује, скупо плаћа...“ Тако је једноставност заправо умјереност из које „све извире“, и „учити људе укусу, а оставити им неумјерено срце, исто је тако смијешно као ставити на себе сат, па прслук, а онда капут“. Умјереност је врлина која произилази из свијести о самоограничењу, јер је вриједност човјека управо у ономе што га ограничава. Што је човјек ограниченији тиме је цјеловитији, и на тај начин „одише атмосфером своје главне особине“, тако да није изненађујуће што „постоје људи са којима је весело, људи према којима осјећате поштовање, људи са којима сте храбри, и други, са којима губите наду“. Сви неспоразуми који настају у међуљудским односима, управо су засновани у неразумијевању ове ограничености. Људи једни другима замијерају оно што је суштина њиховог унутрашњег живота. То је највидљивије на феномену брака, на који списатељица ставља посебан акценат. Неспоразуми и раздори у браку настају управо зато што људима не пада на памет да је „улога брака у томе да се поднесе суштина партнера, и чак поднесе тако да партнер осјети да има право да буде такав“. Људи живе заједно не да би били срећни, већ да би имали некога ко би потврдио оправданост њиховог постојања са свим грешкама и недостацима, „да би имали некога ко ће да их поштеди освете, кажњавања, праведности, гриже савјести“.

 

На крају, сваком од нас је потребна афирмација, доказ да смо вољени „иако“, „то иако посједује свако од нас и управо зато је несрећан“.

 

Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.10.2012.                             

 


 

Марко Поповић, Мирослав Тимотијевић, Марко Ристовић,
„ИСТОРИЈА ПРИВАТНОГ ЖИВОТА У СРБА“
CLIO, Београд, 2011.

 

„Историчари су трачаре великих размјера . . .“

 

Књига „Историја приватног живота у Срба“, припада савременом историографском дискурсу, који са маргине дотадашње писане историје извлачи свакодневицу обичног човјекa. Док је вишедеценијска традиција овог правца у свјетској историографији крунисана петотомним дјелом „Историја приватног живота“, реномираних француских историчара Филипа Аријеса и Жоржа Дибија, у српској историографији однос „приватног“ и „јавног“, као двеју посебних историјских категорија, по први пут је третиран у књизи која је пред нама. Имајући у виду да реконструкција прошлости приватног живота било ког народа употпуњује цјеловитост историјског пејзажа и пружа историјску основу за одгонетање идентитетских и фолклорних мистерија, значај овог дјела је тим и већи. Ако сте икада, ишчитавајући књиге о историји српског народа, покушали да докучите положај једног сточара, војника, мајке, занатлије, трговца, ако сте се, посматрајући остатке средњовјековних градова и двораца, барем на тренутак запитали о духу времена и свакодневици људи који су живјели, радовали се, патили и умирали у њима и, коначно, ако настојите, колико је то могуће, да савладате временску дистанцу снагом историјских извора, онда је књига о којој говоримо управо за вас. „Историја приватног живота у Срба“ је, за љубитеље сликовитог историјског приказа, својеврсна авантура која води у свијет неистраженог и историографски недовољно испраћеног историјског наслеђа. Упркос малобројности изворне историјске грађе, аутори успијевају да коректно реконструишу српску средњовјековну свакодневицу властеле на двору, који се не сагледава као институција одакле се управља државом, већ као мјесто гдје обитава владар са својом породицом. Такође, ни породични дом обичног свијета у градовима и селима није остао у потпуности обавијен велом мистерије. Из комплексности приватног живота Срба у средњем вијеку може се издвојити неколико репрезентативних узорака који осликавају дух времена. Тако је, према „Законику цара Стефана Душана“ (1349), хришћански брак озакоњен у једном од првих чланова који гласи: „и ниједна свадба да се не учини без вјенчања , а ако се учине без благослова и упита цркве, такови да се разлуче“. Међутим, живот је стварао и изузетке који су, неријетко, постајали и правила. Тако је, на примјер, „веза господара са слушкињом толерисана... то се посебно односило на трговце и друге посленике који су дуго боравили ван својих матичних градова у којима су им биле супруге... с вечитом хипотеком узрочника греха... жена је третирана као малолетно биће, тако да је неудата жена била под старатељством родитеља и брата, а удата под влашћу супруга.“ Живот ондашњег човјека био је испуњен константним кретањем. Путовали су сви друштвени слојеви, али ријетко у непознате и далеке крајеве, као што су, по ријечима аутора, „1308. године морали посланици краља Милутина, који су отпутовали у Париз, на двор француског краља“. Путовали су првенствено због ратова, глади, епидемија... Најчешће се путовало пјешке, „сматрало се да одрастао и здрав човјек може дневно да препјешачи и по 40 км“, али и јахањем и бродом. Војска је, по природи посла, морала редовно бити у покрету, а била је и доста поштована од стране противника.

Падом средњовјековне српске државе један културни модел је замијенио други, византијски цивилизацијски образац потиснуо је највећим дијелом османски, али и средњоевропски, доминантно хабсбуршки. Исцртане политичке границе детерминисале су и све остале, континуитет је прекинут, успостављен је нови друштвени поредак, „очекивање краја времена се мерило данима“. Вијекови опште несигурности и неизвјесности у таквом наметнутом поретку ствари проузроковали су да, колико до јуче најтјешња хомогена веза, приватни живот, постане главна препрека ка поновном политичком и културном обједињавању Срба.

Приватни живот Срба у Османском царству, и оних у Хабсбуршком, није више био исти, али, имали су једну заједничку колективну карактеристику. Наиме, како су остале без своје државе, генерације Срба су животни вијек проводиле у једном подређеном положају који је укоријенио и поданички колективни менталитет. С друге стране, разлике су бројне. Поменимо само неке од њих: одијевање, исхрана, хигијена, архитектура, образовање, културни живот, сексуалност, услови за социјалну проходност, и слично. Једини поуздан чувар средњовјековне традиције приватног живота код Срба је Црква, иако се чини да је историјска гравитација немоћна пред ријеком времена која носи живот ка неком непознатом ушћу.

 

Слободан Радовић                            

Дипл. професор историје                

објављено: 01.09.2012.                    

 



КАРЛОС РУИС САФОН: "ЗАТОЧЕНИК НЕБЕСА''
Чаробна књига, 2012.

 

"Књиге су огледала: у њима видиш само оно што се већ налази у теби"

 

Заточеник небеса је најновији Сафонов роман из циклуса књига о мистеријама Барселоне и Гробљу заборављених књига. Са романима Сенка ветра и Игра анђела сачињава трилогију, мада аутор има амбицију да свој рад на циклусу крунише и последњом, четвртом књигом. Заточеник небеса се хронолошки одвија након Сенке ветра и Игре анђела, али је са њима повезан ликовима и сижејним нитима. Мрачна готска атмосфера даје посебан шарм и овом роману, а у начину обраде добро познатих тема љубави, књижевности, страсти и освете, Сафон се изнова потврђује као мајстор интригантних заплета, изванредне нарације и неисцрпне моћи имагинације.

Радња романа се одиграва у магичној Барселони, 1957. године, а аутор нас суочава са добро познатим ликовима, књижарском породицом Семпере, а Данијелу Семпереу, као и у Сенци ветра додјељује улогу приповједача.

Заплет почиње једног децембарског јутра, када се у књижари појављује мистериозни посјетилац, заинтересован да купи старо и луксузно издање Диминог Грофа Монте Криста, на коме оставља тајанствену поруку за Данијеловог најбољег пријатеља Фермина. Заинтригиран необичном везом која спаја загонетног човјека и Фермина, Данијел одлучује да скине вео са мистерије, несвјестан могућности да се истина тиче не само живота њему блиских особа, већ и његовог сопственог. Даљи ток романа креће се у правцу разрешења тајанствене поруке, а прошлост оживљава у страховитој причи Фермина Ромера де Тореса о злогласном затвору изнад Барселоне, чији су становници били жртве Франкове диктатуре.

Ретроспективним приповиједањем, аутор фиктивне ликове поставља у конкретне историјске оквире шпанског грађанског рата и успона фашистичког режима генерала Франка. У сваком од романа трилогије, историја је један од битних тематских окосница, било да је ријеч о историји Барселоне, војно'политичкој историји, или о историји пoродице Семпере. И у овом роману, Сафон освјетљава поједине тренутке породичне историје Данијела и његовог оца, држећи притом читаоца у сталној неизвјесности и стању ишчекивања коначног разоткривања мистерије.

Аутор мрачну атмосферу затвора дочарава реминисценцијом на тамницу у којој је боравио Димин јунак гроф Монте Кристо, и притом прибјегава књижевним позајмицама, што није необично ако се има у виду да су његови књижевни узори управо француски романсијери 19. вијека. Посматрајући Заточеника небеса у контексту два претходна романа, можемо га разумјети и као кулминативну епизоду пред grand finale, односно, велики расплет, који очекујемо у четвртој књизи циклуса Гробља заборављених књига.

 

Ивана Цвијетић                                          

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.08.2012.                             

 


 

ИВАН АЛЕКСАНДРОВИЧ ИЉИН: "ПОГЛЕД У ДАЉИНУ"

Бернар, 2010

 

ИЗГУБЉЕНА ТАЈНА

 

"Страдање је истинска и моћна реалност, она човјека приближава бићу у тој мјери, да се људи уче да буду, а не да се показују..."

Иде ли човјечанство у сусрет коначној пропасти и нихилизму, или за опстанак свијета и човјека још увијек има наде, по мишљењу Ивана Иљина зависи само од нас. Неопходност духовне обнове, која се темељи у руској философској мисли двадесетог вијека, идеја је водиља и ове сјајне књиге, чији редови на генијално умјетнички начин допиру до најскривенијих тајни нашег бића. Човјека као носиоца стваралачке слободе, Богом дане, супротставити илузији непојмљиве "судбине", главни је задатак и обавеза свих оних који у срцу и души носе више од пуког покоравања. Трагични историјски догађаји и несреће наше епохе (економске, политичке, моралне, културолошке), нису настале саме од себе, и опомена су да се усредсредимо на њихове узроке и отпочнемо духовну обнову. "Човјечанство је током последња два вијека покушало да изгради културу без вјере, без созерцања и без савјести; и данас та култура испољава своје слабости и доживљава свој крах". Култура коју Иљин критикује, а која је оставила трагове на свим пољима људског стваралаштва, је западноевропска култура настала на изопаченим основама Просветитељства. То је култура "саграђена од камена и леда", њена религија, умјетност и наука су хладне, а политика, техника и пословни обрт бездушни и сурови. Она цјелокупно сазнање о човјеку и свијету темељи на емпиријској спознаји и хладном рационалном расуђивању, а чулна задовоњства прецјењује. Свијет изграђен на таквим основама неизбјежно урања у хаос "духовног помрачења". Стога није чудо што за човјека данашњице, све за што покуша да се ухвати, постаје ништавно и бестежинско. "Ми постајемо сурови и бесплодни, али надмени и захваћени страстима; нама се Васељена лишена божанствености чини одвратном, као да нам се подсмјесима руга..." У једном таквом окружењу неминовно је започео bellum omnium contra omnes, рат коме се не види крај. "Живот је оскрнављен, и та оскрнављеност се мора доживјети до краја. Чаша је пуна отрова, али мора се испити до дна". Само они који осјећају дубоко поштовање пред "тајном Божијег универзума" у стању су да увиде "духовне ране" савремене културе, и крену путем духовне обнове. На том путу приоритет треба да има васпитање, "треба будити духовно начело у дјечијем инстинкту, треба га поучавати осјећању одговорности, треба јачати код људи вољу за духовном цјеловитошћу". Управо стога што је слобода човјека утемељена у његовој личности, она није од овога свијета, и као таква се показује кроз могућност избора властите егзистенције. Трагајући за начином спашавања свијета од коначног пропадања, Иљин са историјске, политичке и социолошке прелази на антрополошку раван, стављајући на централно мјесто човјека као индивидуума, носиоца стваралачке слободе који је у стању да изабере. Такав индивидуум (личност) није само припадник неког колективитета, већ неко ко носи "духовно зрно у себи" које је недјељиво ("individuell"). Човјек који се не може купити, нити "расцијепити", има свој унутрашњи ослонац, своју сопствену линију, свој духовни профил. "Проблем човјечије индивидуалности носи у себи сваки од нас: утврдити се у свом достојанству, не повити се пред тешкоћама и пред пријетњама". Проблем индивидуалног карактера је нешто што се годинама изграђује на темељима слободе, као личне духовне одреднице. Тек из угла једне овакве слободне личности, чији је карактер сазрео на истинским вриједностима, може се говорити о оној другој грађанској слободи која је условљена овом првом, и грађанској храбрости да се мијења свијет, друштво, државно уређење.

Да ли се свијет може исправити на ноге, и остварити грађанска држава, у окружењу у коме је колективна припадност увијек условљавала личну одговорност, а не обрнуто?

Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.07.2012.                             

 


 

НИКОЛА МАЛОВИЋ: "ПРУГАСТОПЛАВЕ СТОРИЈЕ"
Лагуна, 2010.

 

Пругастоплава импресија

 

Аутор "Лутајућег Бокеља" наградио нас је још једном књигом, суверено владајући стилом, пунећи кратке "сторије" изражајним бокељским говором и разузданом фантазијом. Ријеч је о "Пругастоплавим сторијама", збирци кратких прича коју је композиционо ријешио тако да се смјењују беле и плаве приче, подражавајући добро познати морнарски дезен. Овим поступком јасно се наглашава разлика међу њима, подвлачи се њихова садржинска и стилска обојеност. Беле приче су авангардне по свом изразу, метафоричне и апстрактне по садржају. Оне изискују већу концентрацију, као и способност тумачења савремених симбола и разумијевања технолошки развијеног али и многострано ограниченог и назадног друштва. Плаве "сторије" своје изворе имају негдје у усменој традицији. Испричане мелодичним приморским језиком ваљано снабдјевеним духовитим опаскама, оне претендују на стварање слике примјењиве на универзум. Реалистичне, са елементима фантазмагоричног, плаве приче досежу замишљени циљ. Апстрактна ширина бијелог и мистична дубина плавог појачавају међусобно изражајност, а нашу пажњу чувају до самог краја, када тек можемо да сагледамо цјелину као својеврсну ревизију прошлости и визију будућности.

   Ставити све то у малу књигу од дванаест прича није лако. Иза овог подухвата стоји писац велике ширине и образовања. Жигосање мондијализма, квазидемократије, оперативног, али суштински изгубљеног технолошког човјека, манипулантски настројене омладине, неке су од тема "Пругастоплавих сторија". Апокалиптична визија свијета јесте узнемирујућа, али је успјешно контрастирана преосталим лагунама људскости гдје још увијек пребива макар и мала количина љубави, еротике, здравог хумора и сасвим обичних релаксирајућих навика далеко од googl-а и стравичног ока "великог брата".

   Мали егзотични залив, добро срастао са својом традицијом, одлично опажа сва дешавања у свијету. Нападнут са свих страна НВО идејама, успјешно се брани, не клаустрофобичним затварањем у љуштуру, већ ширином погледа и дубином постојања. Хумор и једна доза самосвјесне дрскости, чак безобразлука, чини ове приче занимљивим и врло опуштеним начином спознаје. Стари мелодични бокељски језик прима у своје наручје стране изразе одвајкада. Они се у њему брусе и мијењају добијајући медитерански призвук и дају посебну боју "пругастоплавој импресији".

 

Марија Кнежевић                                       

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.06.2012.                             

 


 

ДЕЈЛ КАРНЕГИ, " КАКО ЗАБОРАВИТИ БРИГЕ "
Алнари, 2010.

 

СВАКИ НОВИ ДАН ЗНАЧИ НОВИ ЖИВОТ

 

"Свако може носити своје бреме, па ма како оно било тешко, само до вечери. Свако може да живи складно, чисто и ведро, до смираја дана. У томе је, заправо, и једини смисао живота"

 

Роберт Луис Стивенсон

 

Књига је сажета у форми документарног приказа и говори о томе како су бројни одрасли људи савладали своје "бриге". Настала из људских невоља и недоумица, она је и намијењена потребама многих који се у данашње вријеме суочавају са бројним проблемима и наизглед нерешивим животним ситуацијама. По пишчевим ријечима "ово је књига коју читалац може дубоко да загризе", поготово што је егзисетенцијал "бриге" недовољно проучен и заступљен у стручној литератури. Дејвид Сибери у својој књизи "Како успешно бринути", тврди да "човјек закорачује у зрело животно доба исто тако неспреман за проблеме и недаће свакидашњег живота као што је и неки црв неспреман за извођење балетских пируета". Свједоци смо све учесталијих упозорења о стресном начину живота који настаје нагомилавањем проблема и обавеза које намеће савремени начин егзистенције. У недовољном балансу све већих потреба и новина, и наших индивидуалних могућности да идемо у корак са њима, јавља се непријатан осјећај тјескобе и неприпадања свијету у коме живимо. Последица ове неуравнотежености бројна су психосоматска обољења и општа апатија као препознатљива социјална одредница. Међутим, егзистенцијални проблеми дефинисани као "неизвјесност сјутрашњице", одувијек су присутни на друштвениј сцени, и о њима је писао још римски пјесник Хорације. Он је срећником назвао оног човјека " који данашњицу мирно може назвати својом", који се, дакле, не боји сјутрашњег дана јер је данашњицу до краја проживио.

Кроз бројна свједочанства својих саговорника, Карнеги нам даје занимљиве савјете како да се носимо са свакодневним проблемима, и како да у кризним ситуацијама сачувамо самопоуздање. Један од тих савјета је "живот на једнодневне рате". Овакав начин живота не имплицира неодговоран однос према будућности, већ само припрема појединца на савјесно обављање послова које нам доноси садашњица. Такав однос према стварности једино је и остварив у домену човјекових егзистенцијалних могућности. Уосталом, "хлеб наш данашњи једини је хлеб који можемо да сваримо: док га једемо не размишљамо о јучерашњем, ни о несигурном сјутрашњем хлебу". Савјетујући живот на једнодневне рате Карнеги се присјећа писма америчког војника Теда Бергамина који је на сопственој кожи искусио куда води сувишно оптерећивање бригама о будућности. У том свједочанству човјек је упоређен са пјешчаним сатом. Једна половина пјешчаног сата пуна је ситних зрнаца који кроз уско грло у средини цуре у доњу половину сата. И, као што би се стаклени зидови на пјешчаном сату оштетили, уколико би смо покушали да свако зрнце истовремено погурамо кроз његов сужени дио, тако је и неразборито уколико одлучимо да све своје проблеме ријешимо одједном, при чему ћемо неизбјежно нарушити душевно и тјелесно здравље. Стога, "мудар човјек проблеме решава један по један, лаганим и једноличним темпом, као што зрнца пијеска једнолично протичу кроз стаклено грло".

Артур Шулцбергер, издавач Њујорк тајмса, за вријеме Другог свјетског рата био је толико оптерећен бригама о будућности да је почео да пати од несанице. Често би ноћи устајао из кревета, узимао боје и платно, и покушавао да наслика властити портрет. То му, ипак, није помогло, све док једног дана није прочитао стихове из црквеног псалма:

 

Господе, светлости милостива

Заустави кораке моје;

Не жудим за предјелима далеким;

Један ми је корак довољан.

 

Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.05.2012.                             

 


 

ВЛАДИМИР ПИШТАЛО, "ТЕСЛА, ПОРТРЕТ МАЂУ МАСКАМА "
Агора, 2008.

 

ЗЛАТНИ ВИЗИР

 

"Ја сам Александар, побједник над приказама. Научио сам да бирам своје мисли и да их возим као Хелије своју кочију. Могу да видим ствари које замислим и да их држим пред собом колико хоћу. Научио сам да се браним. Научио сам да се носим са чудом великим као смрт."

Какво је то чудо које је Теслу прогањало још од раних дјечачких дана, страшно као смрт а инспиративније од живота, читаоцу овог романа аутор успијева да предочи изузетном литерарном виртуозношћу. Да би проникао у тајну свих тајни - о настанку и еволуцији генија - писац често посеже за поетским језиком.

Тесла је велики геније кога Достојевски најављује као "врхунац судбине човјечанства", геније који се неким тајанственим процесом јавља након што милиони људи проживе свој вијек и нестану са земље. Префињеност, сензибилитет и невјероватна персоналност Теслина, на коју аутор ставља посебан нагласак, плод су не само фантастичног познавања природних наука и електротехнике, већ једног урођеног интересовања за опште ствари (универзум, постање), што је видно из Теслиног раног ишчитавања класичних дјела и занимања за философију. Пиштало описује Теслу као некога ко се у раној младости "срчано занимао за саму суштину ствари, па је, стога, поред физике проучавао цјелокупне томове класичне и философске литературе". Сасвим на трагу Достојевског који у својим "Бележницама" тврди да свако знање које почиње од технике проживљава необично сужавање и сиромашење мисли, a да "тамо гдје се почињало од Аристотела... одмах је долазило до великих техничких открића и до широког замаха људске мисли". Аутор Теслу описује као дјечака који у природи посматра и ослушкује; он види оно што други не виде, и чује оно што други не чују. Тесла се чудио, баш као и велики грчки мудраци, и из тог чуђења настала су фантастична открића. Свеукупну енергију природе Тесла описује као душу која оживљава универзум а магнетизам и електрицитет као њене најфасцинантније форме. Да и сама природа код Тесле задобија метафизичке атрибуте потврђује његово описивање електрицитета као свепрожимајуће супстанције која повезује грубу материју. Он на спектакуларна научна открића гледа као на продужену божанску креацију, "све што видим око себе је Ништа које претендује да је Нешто, Празнина која претендује да је Пуноћа, Оскудица која претендује да је Обиље". И само проналажење Тесла посматра као ширење свијета, откривање бесконачног у коначном, светлости у тами, "откриће је највеће узбуђење на свету. То је пољубац Бога". Једно овако узвишено размишљање о науци једино је и могло спасити од последица злоупотребе.

Као посебан и најважнији моменат у овој изузетно надахнутој биографији, Пиштало истиче феномен свјетлости. Свјетлост је цијели Николин живот.

Kао дјечак Никола често доживљава страшно искушње заслепљености које, по његовим ријечима, долази ниоткуд, кад "златни визир ти падне на очи, а очи нису затворене. Пред очима бљесне и залебдиш у светлости".

Николин отац, православни свештеник и предани хришћанин, често говори о феномену свјетлости која прожима цјелокупно постојање. Када га је једном приликом жена упитала: "шта је то илуминисано", одговорио је: "осветљено изнутра".

Фасцинантна научна открића и проналасци који су обиљежили живот савременог човјека плод су једне бескрајне љубави и константног дијалога са душом универзума, дијалога који је сав енергија и свјетлост. Стога није чудо што Тесла занемарује љубавни однос са женом у име оног много узвишенијег и пожртвованијег, екстатичног односа са васељеном. Катарина Џонсон то одлично осјећа и диви се свом тајанственом пријатељу, са којим подневне сате проводи шетајући у тишини. Ипак, "руже су грмеле на столу".

 

Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.04.2012.                             

 


 

СЛОБОДАН ТИШМА, "БЕРНАРДИЈЕВА СОБА"

Нови Сад: Културни центар Новог Сада, 2012.

 

Предлог за читање или...

 

Најновији роман Слободана Тишме, награђен НИН-овом наградом за 2011. годину, нашао се пред широм читалачком публиком. Може се видјети на самом почетку да је ријеч о даровитом писцу који зналачки окупира пажњу читаоца. То је нека врста духовног или боље, спиритуалног путовања, само што читалац још увијек не зна да ли се ради о авантури или пустоловини.

Главни јунак романа Пишта Петровић, оличење просјечности или "оличење безличности", води нас кроз овај роман са јако малом дозом заинтересованости за сопствени живот. Не постоји ни један лик, догађај или било који мотив од веће важности за Пишту Петровића. Ни проблематичан однос према мајци, у суштини едиповски, ни празан однос према оцу, нити сопствена сексуалност или пак лично несналажење у друштвеном контексту, не стварају проблемску ситуацију из простог разлога што сам јунак то не жели. Амплитуде његових осјећања су тако мале и тако су слаба реакција на појаву овако потенцијално снажних извора конфликата да би то могло и да чуди. Ипак, изостављање реакције главног јунака на неке ситуације је саставни дио умјетничког поступка. То је само потврда да писац зна шта ради и да нас и даље "мами" да пристанемо до краја на његову умјетничку обману. Познато је да су поменути мотиви, појединачно гледано, били окоснице цјелокупних дјела, поготово драмских, стварајући брану потребну за нагомилавање врло снажних емоција које на крају просто захтијевају катарзу. Сасвим је јасно да Слободан Тишма ништа слично није желио са својим јунаком. Ови мотиви код њега су пропустљиви, тек овлаш додирнути са плитком знатижељом и, чак, досадом. Све је то смишљено и врло сврсисходно пристајање на "малу вирозу" покупљену са малог црног мачета. И ми бивамо захваћени том бољком и полако се упуштамо у путовање овог бесполног бића његовим бескрајним океаном. Иако је редукцијом сопственог дјеловања и начином прихватања понашања и активности других људи главни лик "претворен" у јаје које плута пространствима замишљеног океана, он није лишен смисла за хумор. Хумор је благ, заустављен на смијешним призорима које ствара једна врло трапава појава какав је Пишта. То нас подстиче на стварање довољних резерви симпатија са којима треба да истрајемо до краја романа. Рањиво биће неспособно за обрачуне писац је смјестио у адекватну љуштуру мерцедесове олупине без иједног точка.

Све би било лако да није тако чудног завршетка романа, да није тако мутне визије његове будућности и первертовене слике крштења и распећа. Није ријетко да се умјетници баве оностраним, поготово пјесници, али се овдје прави један сасвим неприхватљив контекст ако се има у виду да аутор није невјешт и да ништа није случајност. Да ли је потребно да се до те мјере искушавају постојеће вриједности? Да ли су оне заиста толико комерцијализоване? Или је можда ријеч о томе да просто треба бити за корак ближе бескрајном пространству океана и универзума кроз примитивне облике религије. Крај који је ни срећан ни несрећан - него узнемирујући! Свакако, није ријеч о сувој потреби да се буде егзотичан...Прије ће бити да се ради о суптилном али моћном оружју у зналачкој руци. Пристали смо на малу, а загазили у велику вирозу ко зна каквог магијског бића.

Визија свијета није блиска, и не мора бити, религијском схватању истог, али, да ли је морала бити толико морбидна и ентропијска. На крају имате осјећај да вас је плима избацила као какав духовни отпад на неко сасвим сумњиво мјесто.

Након читања ове књиге можете се осјетити узнемирено, што је добро. Преиспитаћете вриједности којима дајете примат и схватити да је то потребно урадити с времена на вријеме и да је неред који је траљави Пишта оставио за собом помало и добра ствар - подстиче на велико или мало спремање зависно од имунитета те стога и реакције на вирозу. Лично, била сам мало љута због нереда, али и благонаклона након свега, јер, неред ипак, није хаос. Књига која провоцира не само знатижељу већ и реакцију мора бити корисна књига.

 

  Марија Кнежевић                                       

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.03.2012.                             

 


 

МИЛКА ЛУЧИЋ, "МЕДИТЕРАНСКА ЦЕРЕМОНИЈА"

Београд: Службени гласник, 2010.

 

"Meдитеранска церемонија" је трећа књига путописа Милке Лучић. Претходне двије књиге путописа су "Сенке из Кнососа" и "Мој Скарабеј". Oвим путописом, који је истовремено један сентиментални дневник, књижевница је на аутентичан начин покушала да оживи све оне сјајне идеје и непревазиђене ствараоце који су на обалама Медитерана креирали темеље будућих цивилизација. Књига је изузетно занимљива, инспиративна, али истовремено захтијева солидно познавање историје, књижевности, умјетности и философије.

Из самог наслова "Медитеранска церемонија", (lat. Caeremonia - поштовање, обред), видан је један свечани тон који ауторка даје свом путешествију. Медитеран сe не посматра само као море и приобаље, у географском смислу, са свим својим климатским особеностима, већ као позорница на којој су се родиле толике цивилизације, европска култура и философија, "мјесто гдје се зачела игра копна и воде, митова и стварности, човјека и богова". То је игра која још увијек траје, само је треба оживјети, учинити присутним оно што је одсутно, а што се на један симболичан начин показује као вјечно и непролазно. Тај интелектуални захват није могућ у свјесном дијелу наше личности гдје је стално присутна свијест о коначности, о собству, о баналности свакoдневице. У питању је, дакле, не само сјећање на раније догађаје, истријске личности и њихова дјела (како о њима говори историја), већ једно оживљавање смисла који заувијек остаје сачуван у духу мјеста на коме се књижевница налази док пише. Стога нам и сви ти ликови о којима говори - Хомер, Хераклит, Аристотел, Александар Македонски, Св. Августин, Јулије Цезар, Албер Kaми - овим путописом постају ближи, приснији, јаснији и инспиративнији. Тај невидљиви свијет који зрачи "необјашњивом енергијом" могуће је спознати кроз једно интуитивно (ирационално) сагледавање стварности (у теорији сазнања руске философије тај поступак је утемељен као интелектуално созрцавање). Управо је путовање прилика да се пред увијек новим предјелом замислимо као пред умјетничком сликом, доживљавајући увијек изнова катарзу изазвану присуством оног одсутног. А Медитеран је мјесто које, као ни једно друго на земљиној кугли, обилује богатством различитих цивилизација, њихових остатака, људских нада и стрепњи.. У том смислу ова књига може да нам послужи и као један психолошки водич: " да ли су толика путовања управо то - покушај да се стална промјена заустави и допусти оном који обилази и додирује остатке старих цивилизација, док стоји на једном мјесту - да буде преварен мирноћом предјела, који је можда и прије неколико миленијума био исти".

Ходајући обалама Медитерана ауторка се присјећа Албера Камија који је, исто тако корачајући по пијеску, покушавао да добије одговор на основно философско питање - " да ли вриједи или не вриједи живјети?" И, управо је хармонија сунца и мора, природе и човјека, хармонија из које је произишао грчки осјећај за мјеру, инспирисала Камија да се у свом трагању позове на грчког философа Хераклита, који каже: "Сунце неће прећи своје границе, јер би га откриле Ериније које чувају правду". У том смислу ауторка закључује: "као што је код античких Грка и сунце имало своју границу, и човек мора да је изгради за себе, не само зато да се не би убио, већ да не би убијао друге. То јединство сунца, мора и човека, та својеврсна мјера и хармонија која се успоставља међу њима, само на медитеранским обалама, послужила је Камију да и у својим каснијим дјелима, у којима је био заокупљен више историјом и људском неразумношћу у њој, потражи могуће спасоносно решење за изгубљеног појединца..."

Књига је од изузетне књижевне (литерарне), историјске, психолошке и, наравно, естетско-философске вриједности која све претходне обједињује у себи.

 

 Софија Јеловац                                           

библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић"

објављено: 01.02.2012.                             

 

Latinica/Ћирилица

Прочитајте и Ви

 

 Линкови:

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Издавачка кућа ''Архипелаг''

Пљеваљска Гимназија

©  2008 - 2017   -   Народна библиотека "Стеван Самарџић"  -  Пљевља