Стеван Самарџић Стеван Самарџић

 

Награда *Свитање*

Награда *Свитање*

Завичајни писци

Наше полице

Виртуелна библиотека Црне Горе

 

 

Академик Љубомир Зуковић о роману „Свитање“
Правилник о награди „Свитање“
КОНКУРС за додјелу награде „Свитање“ за књижевно стваралаштво младих
Именовани чланови Жирија за додјелу награде „Свитање“

 

08.05.2017.

 Добитници награде "Свитање" за 2017. годину


Софија Милић

Чисте руке

Оне су свједочанство једног времена. На њима је исписана сва мука
сељачка. У њима станује умијеће и мудрост живота. Неуморне су.
Пркосе годинама. Огрубјеле, испуцале, чворновате, личе на борову кору.
Док их гледам, ријечи су сувишне. Говоре више од хиљаду ријечи.
Оне су прале и рибале, копале, орале, сијале и плијевиле, гребенале,
преле, плеле, ткале, воду носиле.Те руке су музле, сириле, кувале, мијесиле,
храниле, пластиле, кућу градиле.У темеље куће себе су уградиле.
Увијек су врата отварале, дочекивале, сретале и пратиле.
Раширене, пружене, срдачне и отворене. Никад скрштене,
увијек су поштено радиле и кућу текле. Оне су комад хљеба
давале и на прави пут окретале.За све то, награду ни пензију нијесу тражиле.
Чврсто су конце држале и никад, баш никад, за туђим нијесу посегле.
Од сурове природе чупале, па дјеци својој приносиле.
Те руке ме и данас најњежније мазе и сваку муку ми односе.
Чисте. Пречисте. Златне. Таквих данас нема. Жељела бих, када бих умјела,
да им напишем пјесму. Али знам да та пјесма не може бити лијепа
као она коју су руке себи испјевале својим дјелом.А дјела говоре више од ријечи.
Данашње су некако крхке, бледуњаве, налицкане, слабашне, миришљаве,
а опет нечисте. Ништа од наведеног оне не раде, па су помало закржљале,
личе на некаква помагала.
Те чисте, пречисте руке су руке моје краљице, баке.
Она је мој идол, мој узор, мој још увијек непрочитани роман
у више томова. Осјећам се веома богатом и поносном што у насљеђе
добијам нешто што се не може купити, а што је вредније од сваког блага:
чисте руке моје баке. То је амајлија коју не смијем окаљати.


 

Софија Дакић

 

Сат међу сликама осликава свитања

Дневна соба, кад оно – ноћ. Ха! Каква космичка лакрдија и парадоксална случајност!
Још један испраћај за још један петак.Идеална сцена за нову репризу мелодије која
услиједи сваки пут када мјесец преузме микрофон. . Игра ми се! Још само четири сата
док не буде четири сата, и зашто побогу рећи да је сад поноћ, кад је то лакше, а ово
прво беспотребно компликовање? Клоним се једноставних ствари, можда јер се стидим
да признам да их заправо не разумијем. Али, не стидим се већ одавно тога што расипам
ријечи у ваздух, људски језик ми је довољно стран да ми буде бескрајно занимљив,
а овдје се ионако немам чиме друго играти. Мени обично ово вријеме док се Сунце
бави неким другим, туђим меридијанима, прође у самоћи.Причам своју причу у
ритмичним звучним таласима,а тишина их само гута и не проговара ништа из мрака, тако типично за њу...
тако типично за њу...
Бар ме је научила да превазиђем страх од самоће, као и да превазиђем и њу саму.
Схватио сам да тишина постоји само када јој ја дам простора за то, па је без журбе,
као неко пакосно дериште, задиркујем својим откуцајима. Волим је подсјећати на то да
њена егзистенција зависи само од стрпљења оних способних да произведу звук.Плашим се некад
да сам према њој можда сувише дрзак и напоран, и да нисам довољно маштовит, али мирим се са тим
да никад нећу знати за боље. Можда и није до мене, само су нам прениска расположива средства,
док год смо заточени у ова четири зида. Али, не кривим ни зидове. Кад смо већ код њих, могу
вам рећи да се фино слажемо.Ја нисам довољно гласан да направим ехо, тако да никад не одбијају
ишта што кажем, већ ми као праве потпорне структуре, увијек дају подршку у свему. Изузевши
земљотресе и бомбардовања, зидови никад не мрдају, нити игдје журе.Не журим ни ја,док год радим
исправно, ал' њима свака част, како стоје равнодушно непомични. Прави стоици у овом бурном двадесет
првом стољећу,пуном грандиозно мизерних политичких превирања и турбулентних клишеа из личних
живота станара ове зграде. Зидови само ћуте, заљубљено обгрљени око своје арматуре, и којекаквих
водоводних цијеви, електро и телефонских жица којима путују ћаскања, преговори, свађе, и уздаси,
и све остале обичне ствари.
Нераздвојни смо тандем, зидови и ја. Дању се волим дивити разиграним бојама са тапета и слика
које су на њима. Ограничен сам, признајем. Могу видјети само три зида, као што људи могу
перципирати само три димензије, док им вријеме, она четврта, увијек остаје ван домашаја.
Занимљиво је да су ме управо због тога и измислили, и да ту, на том свом четвртом зиду,
рачунајући налијево од оног на коме су врата, стојим објешен о ексер, док иза себе кријем
ореол-круг на тапетама, дио очуван и поштеђен дима, прашине и сунчевих зрака. Мој златни круг,
моје једино умјетничко дјело које никада нисам ни видио. Како онда знам да је ту? Не знам са
сигурношћу, али гледао сам кад људи скидају неке слике да очисте прашину и паучину са њих,
тад се видјело да су чак и оне слике које су у собу стигле након мене, успјеле да оставе
траг свог постојања на зиду. Сматрам да, као ветеран ове собе, могу себи приуштити да
слутим и вјерујем, да сам створио бар нешто. Мало им завидим и у том погледу; све су те
слике далеко импресивније од трагова иза њих, а моје дјело је, претпостављам, само отисак
мог облика, дакле, само обичан круг. И на страну естетски критеријуми и сиримаштво
геометријских облика, ја сам ипак поносан. Ово, заправо, уопште није лоше за један
сасвим обичан сат.
Мада, некад помислим да уопште и није до саме умјетности, већ дословно до тога да
сам само очајнички хтио да оставим бар неки видљив траг у физичкој реалности.
Да бар нешто конкретно могу да кажем о самоме себи, простим језиком. Моја је
функција у домену апстрактног. Чак ни сам нисам сигуран да ли ја то мјерим или
казујем вријеме. Било како било, знам да су ми за то дали три казаљке.Свима је
иста путања, а другачији пут. Једна је црвена , а двије су црне. Позната прича.
Прва је спора и конзервативна,прави се главна јер је она та што казује сате.
Негодује другој казаљки и потцјењује вриједност њених корака, зато што су
мањи и исхитренији. Вјероватно јој завиди на брзини и мало мањој одговорности
коју носи. А ова је престигне и превазиђе већ толико пута на дан, иако у бити казује исто,
можда и не увиђајући сасвим да је само дио цјелине. Позива се на већу прецизност,
брзину, величину и виткију форму. Секундара је ту права мистерија. Чини ми се
некад да људи не би ни примијетили да је нестане, дјелује некако небитно,
док год нешто не дође у питање секунди. Али она је та која прави звук у сатном механизму,
она је та што доноси пјесму. Црвена као крв, само иде брзо и весело својим путем,
престижући обје црне казаљке,подсјећајући их на исфрагментисаност и повезаност свега,
на пропорцију секунди и минута, и минута и сати. Без обзира на тај привидни склад,
плашим се да себе можда најмање познајем, и да је све што могу рећи на ту
тему само гомила полуистина и детаљима претрпаних а опет недовршених прича.
Ето, знам на примјер да сам из Кине, али авај, колика је то земља, не сјећам се
тачног поријекла. Батерије су ми тек накнадно стављене, а своју фабрику сам до
тад био већ сасвим заборавио.Знам и да ме је прије двије деценије купио и
поставио недан наизглед срдит, а заправо срдачан дјед, чија удовица сад издаје овај
стан студентима. Неки су други брендови замијенили добро ми познат мирис дима меког „поинта“.
Више ни ње нема, дуго је самовала, сад је код дјеце, ваљда.
Знала је раније доћи по кирију, ал' последњих мјесеци јој само ћерку виђам,
почео сам се полако бринути. Драги су ми то људи, пружили су ми дом,а сад су болан
доказ да године иду. На сву срећу, занимљиво ми је посматрати и ову нову омладину што ми се врзма
по стану. Мојих су година и свачега се уз њих наслушам. Каткад у дневној соби пијани
доћекају или мамурни преспавају зору, баш на том каучу са ког би старци некад гледали
дневник на максимално појачаном телевизору. Нови клинци, лично за мене, имају спремљене
цијеле лепезе погледа, од успаничених, преко блиједих и празних, до усхићених, зависно
од тога да ли касне, или се досађују, или неког очекују... Ја их некад мало провоцирам
својим куцкањем, и вјечитим подсјећањем да и њима вријеме иде, али мислим да ме ипак
поштују, доста сам им користан. Људи, научио сам, углавном по практичној користи
мјере вриједности ствари. И других људи. Зато ме умјетност као изузетак том правилу,
још више фасцинира. Моја прва сјећања на ову собу су моје импресије сусједних слика
и фотографија, пејзажа, портрета, боја, облика и разноликих рамова. Свака слика има свој
звук, а и те како има своју причу. У једном дану сам, захваљујући њима, први пут видио
и море и шуму, и иконе и људе, историјске моменте, и суреалне приказе људских емоција.
Тако сам временом и научио да их разумијем. И слике и људе. Тако сам почео и да их волим.
Дуг је то био пут. Људима сам прво био захвалан што су ме створили, а онда сам схватио
да можда ипак треба да их мрзим јер су ме проклели егзистенцијом. Са сликама ме је то
прво повезивало, и оне и ја смо људски производи, али оне су осуђене на љепшу страну
постојања, па им се од почетка дивим и завидим. Ја ето постојим само да бих био користан, да
олакшам људима да укалупе несхватљиво, и измјере непојмљиво, да потпомогнем цивилизацијским
делузијама и илузијама контроле над космичким токовима. Постојим из чисте арбитрарности,
функција ми је сва суштина, и нема ту неког великог простора за маштовитост. Сметало ми је то,
провео сам године завидећи сликама на томе. Плашио сам се да сам мање занимљив наспрам њих.
Био сам хировит у млађим данима, једном чак и из самог револта престао да радим исправно.
Али тај самоизазавани квар је био и те како стваран. Сад тексхватам обим захвалности коју
треба да гајим према старцима који су ми дали другу шансу и однијели ме код сајџије на
поправку. После тога сам престао бити толико киван на ограниченост сопствених могућности,
тек тад сам их заправо и увидио, бар дјелимично.Завист и даље није истински јењавала,
па сам у одбрани, иако ме никад нису напале, прибјегавао ароганцији. Знао сам се
намјерно бахато хвалити тиме како сам једини који ту на овим зидовима нешто заправо ради...,
а онда је старица на сусједни зид окачила календар. И то још онај фотографски! Тад
сам први пут пао у депресију. То ме је потпуно збунило, добио сам естетски супериорног
конкурента и још схватио да су мени на задатак повјерили мање сегменте времена, као
да сам мање способан. Схватио сам тад и да сам заправо дио нечег већег. Цијели мој
радни дан би прошао, а он би стајао непомичан, а након тридесет таквих, он би
промијенио фотографију. Завидио сам му и на томе, јер ја увијек радим исту ствар,
али напокон, након дванаест таквих циклуса, он би био бачен и смијењен новим,
а ја бих опстајао на свом трону, уједно и скромнији, али и сигурнији сам у себе, са мало јаснијом
са мало јаснијом визијом универзума и људског начина функционисања. Много тога сам
научио од људи. Једном сам се чак и заљубио. Недавно сам по први пут, и тосамо накратко,
видио уживо стони дигитални сат. То стакло и трептеће зелене цифре, та футуристичка
елеганција, обарала ме је са ексера. Били смо тако различити, а постојали са истом
сврхом, говорили истим језиком, само писали различитим писмом. Убрзо је дигитални
сат однијет у једну од спаваћих соба, јер зашто би ико држао два идентично подешена
сата, на метар један од другог? Љубав, колико јака, толико и ефемерна, дошла и
отишла, као да је није ни било. И премда некад чујем звук аларма из сусједне собе,
знам да није намијенјено мени. Ја немам за шта да устајем и куда да идем, сем укруг.
Љубав можда није ни за људе, а камоли за сатове. Мада, ја ћу, барем из револта, увијек
бар нешто вољети. За мене је све постало умјетност, не више само оне слике.
Не више само слика изласка сунца, већ и сам излазак, док га уживо гледам.
Све боје и облици, тонови и приче, људскеријечи и мимика. Јутарњи програм на
радију, и мој јутарњи програм уживо,док гледам и слушам њихове шаљиве препирке за вријеме доручка.
Пријатељство, љубав, страст, туга и бијес. Бројеви и закони физике. Звук мојих сопствених
откуцаја, звук студенткиње која куца нешто на тастатури.Бинарни кодови, виртуелни свијет.
Жива бића, живе манифестације ДНК кодова и све силне њихове приче, и фасцинантне вијести
о планети Земљи које чујем преко телевизије. Ма и сам тај телевизор; жице, и стакло, и метал,
и све. И раскошни пролазни календари, и мој никад прежаљени дигитални сат, све је то умјетност.
Сама чињеница да ишта уопште и постоји, да је показало умијеће постојања.
Можда ја ипак желим свој златни круг ради њега самог! Свој бескорисни круг
који ће нестати чим нови власници остружу тапете, али није ли лијепо што је бар у једном малом
и кратком комаду времена и простора и он постојао, било то мојом заслугом или не? Неке ствари
за људе имају само употребну вриједност. За мене ништа нема употребну вриједност.
Ја сам само обичан сат, немам ни ноге ни руке и за мене је све умјетност јер са у
свему почео налазити нешто вриједно дивљења.Дуго ми је требало. Цијелих 7474 дана,
то су 7474 двострука круга моје главне казаљке, да не помињем тек друге двије.
Питам се још колико кругова је остало у мени. Знам да у једном тренутку и ја морам стати,
да више неће бити до батерија, већ до мене самог. И знам да ће и после мене бити сатова,
и сунчаних, и пјешчаних, и дигиталних, и ко зна још каквих, али никад више један баш овакав.
Да могу да бирам, волио бих да се то деси ујутру, таман да ухватим бар и тај последњи излазак.
И да се деси у шест сати, из чисто естетских разлога,да и у смрти останем доследан својој
љубави.Да останем закочен када су моје казаљке на супротним крајевима, напокон помирене
у својим супротностима,док чине савршену линију, мој главни меридијан, моју осу
постојања која ме цијепа на пола. Неке ствари, као живот и смрт, и људи и сатова,
само су питање секунди. Секундара зато нека вршља слободно, јер гдје год да западне,
биће лијеп детаљ. Прво ће по њој да примијете да то више нисам ја. Можда ће ме неко
одмах скинути са зида. Тако би мој круг на тапети, мој печат и доказ постојања,
могао поздравити надолазеће Сунце, по ком је и моделован.
Волио бих да се то догоди у свитање.

31.03.2017.

 КОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ "СВИТАЊЕ"


Народна библиотека "Стеван Самарџић" из Пљеваља расписује

 

                                            VI КОНКУРС

 

                         за додјелу награде "Свитање"

          намијењену прозном књижевном стваралаштву младих

 

 

Право учешћа на Конкурсу имају млади ствараоци стално настањени у општини Пљевља, сврстани у двије узрасне категорије:

 

     - узраст до 16 година;
     - узраст од 16 до 25 година.

 

- На Конкурсу се може учествовати са прозним радовима - најмање два, обима до двије куцане странице (фонт 12).
- Конкурише се са радовима који нису раније публиковани.
- Радови се достављају у штампаној форми потписани шифром (иста шифра за радове једног аутора). У мањој затвореној коверти дати разрешење шифре, број телефона и адресу. Све ставити у већу коверту са прецизном назнаком о узрасту (тачан број година учесника Конкурса омогућава објективнију оцјену радова). Коверте морају бити запечаћене и потписане шифром. На коверти треба да стоји назнака о намјени: За награду „Свитање“ 2017.
- Радови се достављају поштом, на адресу: Народна библиотека "Стеван Самарџић", 84210 Пљевља, Трг 13. јул, поштански фах 34.

Конкурс је продужен до 30. априла 2017. године, због малог броја приспјелих радова и биће поново објављен на сајту Библиотеке и у штампаним медијима .

Радове приспјеле на Конкурс оцјењиваће стручни жири који именује Савјет Библиотеке.
Новчаном наградом и дипломом наградиће се по један прозни рад у свакој узрасној групи.

Награђени радови биће објављени у "Љетопису" Народне библиотеке "Стеван Самарџић", као и на сајту Библиотеке.

01.02.2017.

 КОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ "СВИТАЊЕ"


Народна библиотека "Стеван Самарџић" из Пљеваља расписује

 

                                            VI КОНКУРС

 

                         за додјелу награде "Свитање"

          намијењену прозном књижевном стваралаштву младих

 

 

Право учешћа на Конкурсу имају млади ствараоци стално настањени у општини Пљевља, сврстани у двије узрасне категорије:

 

     - узраст до 16 година;
     - узраст од 16 до 25 година.

 

- На Конкурсу се може учествовати са прозним радовима - најмање два, обима до двије куцане странице (фонт 12).
- Конкурише се са радовима који нису раније публиковани.
- Радови се достављају у штампаној форми потписани шифром (иста шифра за радове једног аутора). У мањој затвореној коверти дати разрешење шифре, број телефона и адресу. Све ставити у већу коверту са прецизном назнаком о узрасту (тачан број година учесника Конкурса омогућава објективнију оцјену радова). Коверте морају бити запечаћене и потписане шифром. На коверти треба да стоји назнака о намјени: За награду „Свитање“ 2017.
- Радови се достављају поштом, на адресу: Народна библиотека "Стеван Самарџић", 84210 Пљевља, Трг 13. јул, поштански фах 34.

Конкурс ће бити отворен од дана објављивања на сајту Библиотеке и у штампаним медијима до 31. марта 2017. године.

Радове приспјеле на Конкурс оцјењиваће стручни жири који именује Савјет Библиотеке.
Новчаном наградом и дипломом наградиће се по један прозни рад у свакој узрасној групи. Награде ће бити додијељене поводом 23. априла, Свјетског дана књиге.

Награђени радови биће објављени у "Љетопису" Народне библиотеке "Стеван Самарџић", као и на сајту Библиотеке.

29.05.2015.

Награда „Свитање“ уручена по пети пут




Народна библиотека „Стеван Самарџић“ је и ове године приредила свечано уручење награде „Свитање“ за литерарно стваралаштво младих пљеваљског краја. Награде младим писцима уручио je писац Зоран Раонић који је објавио више књига и за свој стваралачки рад добио значајна признања. Писац је надахнуто прокоментарисао награђене радове, рад у Жирију, као и цјелокупну активност Библиотеке. Добитници награде, Сузана Мазалица, Божица Грујичић и Борис Бајић, прочитали су своје приче пред пљеваљском публиком и добили заслужени аплауз.

Поводом малог јубилеја, пете године откако се награда уручује, Библиотека је угостила Драгића Рабреновића, једног од покретача Рефестикона – Регионалног фестивала фантастичне књижевности који се одржава у Бијелом Пољу последње три године. Промовишући фестивал Библиотека је посветила посебну пажњу збиркама кратких прича које су настале као резултат ове манифестације, једине овог типа у Црној Гори. На сличан начин грађани Бијелог Поља биће упознати са радом Библиотеке гдје ће се ускоро организовати промоција новог броја Љетописа, а самим тим и других активности Библиотеке.

Ово је значајан помак на пољу сарадње у области културе између два града на сјеверу Црне Горе.


29.05.2015.

 

19.05.2014.

 Додјела награде "СВИТАЊЕ"

Народна библиотека „Стеван Самарџић“ ове године је по пети пут додијелила награду „Свитање“ за литерарно стваралаштво младих. У конкуренцији је било близу четрдесет радова, међу којима је био знатан број оних који су ушли у најужи избор. Стручни жири у саставу Милан Кнежевић, Зоран Раонић, Верица Вранеш, Светлана Дробњак и Ивана Цвијетић, одлучио је да у конкуренцији старијих ученисника награду подијеле Божица Грујичић за прозни рад „Пљевља“ и Борис Бајић за причу „Ноћ“. У конкуренцији млађег узраста награда је додијељена десетогодишњој Сузани Мазалици за причу „Гроки“. Ово је први пут да се награда „Свитање“ додјељује искључиво за прозне радове. За поетске радове НБ „Стеван Самарџић“ установила је награду „Душан Грбовић“, која ће се додјељивати од 2016. године. Показало се да ова награда знатно мотивише младе литерате на стварање, а већи дио радова, нарочито у старијем узрасту, показује задовољавајући ниво писмености, како нормативне, тако и књижевнотеоријске. Утицај литературе је осјетан, али није плагијаторски, већ подстицајан за формирање властитог књижевног профила. О датуму уручења награде, јавност ће бити благовремено обавијештена.

 

Као и до сада, награђени радови ће бити објављени у Љетопису наше Библиотеке. Осим награђених радова, по први пут ће се на страницама Љетописа наћи и радови који су ушли у ужи избор.

01.02.2015.

 КОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ "СВИТАЊЕ"


Народна библиотека "Стеван Самарџић" из Пљеваља расписује

 

                                            V КОНКУРС

 

                         за додјелу награде "Свитање"

          намијењену прозном књижевном стваралаштву младих

 

 

Право учешћа на Конкурсу имају млади ствараоци стално настањени у општини Пљевља, сврстани у двије узрасне категорије:

 

     - узраст до 16 година;
     - узраст од 16 до 25 година.

 

- На Конкурсу се може учествовати са прозним радовима - најмање два, обима до двије куцане странице (фонт 12).
- Конкурише се са радовима који нису раније публиковани.
- Радови се достављају у штампаној форми потписани шифром (иста шифра за радове једног аутора). У мањој затвореној коверти дати разрешење шифре, број телефона и адресу. Све ставити у већу коверту са прецизном назнаком о узрасту (тачан број година учесника Конкурса омогућава објективнију оцјену радова). Коверте морају бити запечаћене и потписане шифром.
- Радови се достављају поштом, на адресу: Народна библиотека "Стеван Самарџић", 84210 Пљевља, Трг 13. јул, поштански фах 34.

Конкурс ће бити отворен од дана објављивања на сајту Библиотеке и у штампаним медијима до 31. марта 2015. године.

Радове приспјеле на Конкурс оцјењиваће петочлани стручни жири који именује Савјет Библиотеке.
Новчаном наградом и дипломом наградиће се по један прозни рад у свакој узрасној групи. Награде ће бити додијељене поводом 23. априла, Свјетског дана књиге.

Награђени радови биће објављени у "Љетопису" Народне библиотеке "Стеван Самарџић", као и на сајту Библиотеке.

15.05.2014.

 „Свитање“ младим талентима




Библиотека је приредила књижевно вече поводом уручења награде „Свитање“. Овогодишњим добитницима награде, Кристини Шаранчић, Матији Вранешу и Марку Пејатовићу, свечане дипломе и новчани износ награде уручила је директорица библиотеке Станојка Љиљанић, након чега су млади ствараоци прочитали своје награђене радове. Предсједник Жирија, Милан Кнежевић, рекао је више о радовима приспјелим на Конкурс, као и о значају саме Награде која, из године у годину, постаје све значајнији сегмент у пословној афирмацији ове установе. Гост вечери, пјесникиња Милица Краљ, говорила је о значају установљења ове, као и сличних књижевних награда у окружењу, које на најнепосреднији начин подстичу писану ријеч младих. Осим неопходног талента који млади писац треба да има, непосредно дружење с књигом кроз читање домаће и свјетске литературе, по ријечима пјесникиње, незаобилазано је и драгоцјено искуство за будућа књижевна остварења.

Књижевно вече, које је пред бројном читалачком публиком одржано у сали СО Пљевља, водила је библиотекарка Марија Кнежевић.


01.02.2014.

 КОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ "СВИТАЊЕ"


Народна библиотека "Стеван Самарџић" из Пљеваља расписује

 

                                            IV КОНКУРС

 

за додјелу награде "Свитање" за књижевно стваралаштво младих

 

 

Право учешћа на Конкурсу имају млади ствараоци стално настањени у општини Пљевља, сврстани у двије узрасне категорије:

 

     - узраст до 16 година;
     - узраст од 16 до 25 година.

 

На Конкурсу се може учествовати са поетским и/или прозним радовима - најмање два прозна или три поетска рада, обима до двије куцане странице (фонт 12).
Радови не смију бити раније публиковани.
Радови се достављају у штампаној форми потписани шифром (иста шифра за радове једног аутора). У мањој затвореној коверти дати разрешење шифре, број телефона и адресу. Све ставити у већу коверту са прецизном назнаком о узрасту (тачан број година учесника Конкурса омогућава објективнију оцјену радова). Коверте морају бити запечаћене и потписане шифром.
Радови се достављају искључиво поштом, на адресу: Народна библиотека "Стеван Самарџић", 84210 Пљевља, Трг 13. јул, поштански фах 34.

Конкурс ће бити отворен од дана објављивања на сајту Библиотеке до 31. марта 2014. године.

Радове приспјеле на Конкурс оцјењиваће петочлани стручни жири који именује Савјет Библиотеке.
Новчаном наградом и дипломом наградиће се по један прозни и један поетски рад у старијој узрасној категорији. За млађи узраст биће награђен један од приспјелих радова. Награде ће бити додијељене 23. априла на Свјетски дан књиге.

Награђени радови биће објављени у "Љетопису" Народне библиотеке "Стеван Самарџић", као и на сајту Библиотеке.

16.05.2013.

 Добитници награде "Свитање" за 2013. годину


На Љубишњи

 

Плаво небо са покојим пјенушастим облачком најављивало је још један топао и сунчан дан, јер не каже узалуд народ да се по јутру дан познаје.

Спремивши све што нам је потребно, кренули смо на Љубишњу. Добро познати узани пут водио је кроз шуму, све је било тихо и мирно, само се чуло пуцкетање сувих гранчица под ногама. Зраци топлог љетњег сунца лагано су пролазили кроз зелене јелове гране и преламали се у капљицама јутарње росе која је сијала попут дијаманата. Влажни боровњаци дичили су се својим плодовима и нудили их ономе ко на њих наиђе. Високе бијеле стијене стајале су и даље мирно као и оне зиме када се снијежна лавина са њих отиснула и збрисала три младића. И дан данас стоје као вјечни споменик онима чије је животе узела ова планина. После дугог хода изађосмо на Говеђе ждријело гдје нас је поздрављао споменик војнику који је, ишавши на заслужено одсуство, жељан родног села, заувијек остао на својој земљи преварен од стране зле зиме. Непрегледни пашњаци стајали су пред нама, док су се оштре планинске траве лагано повијале као да их је мазио планински вјетар. Кроз лавиринт, који су годинама градили борови клекови, дођосмо и до самог Дернечишта, највећег врха на Љубишњи. И можда је баш, док је мјесец сијао над планином, међу овим клековима, Стјепан Вукчић Косача обљубио младу снаху, и окренувши потковице побјегао сину, оставивши да се по његовом гријеху ова горда планина и дан данас зове Љубишња. По ведром дану далеко се види. И заиста, погледом се могло стићи не само до Пивских планина, живописне Јахорине, Зеленгоре и града Сарајева, већ много, много даље. Са тог мјеста читав свијет ми је био на длану, па и човјечија похлепа и жеља за влашћу над природом овдје изгледају тако малено да их може одувати најмањи повјетарац са Љубишње. И све је заиста било како су ми причали, ипак...нешто је недостајало. Можда дозивање младих чобана, стада оваца и јагањаца, и није се више могла чути пјесма и звук свирала као некада. Од свега тога остао је само малени споменик чобанчету које је , чувајући овце и маштајући о будућем животу, заувијек остало на брежуљку подно Дернечишта. Муња која је сијевнула заувијек је оставила на Љубишњи њеног вјерног пастира. Дубоки сан прекривао је планину, док је само понека бронза звонким звуком знала прекинути успављујући тишину.

 

Милић Дујовић


 

Пјесма

 

У пјесми пјесник
Лети до неба,
У пјесми је јунак
Увијек гдје треба.

У пјесми стално
Цвјетају руже,
Јежу су ноге
У пјесми дуже.

Са пјесмом можеш
Око свијета,
Или од једног
До другог цвијета.

Пјесмом расплачеш
Те очи плаве,
Или растужиш
Малене главе.

Ипак је најљепше
Пјесмом рећи:
Да нема краја
Дјечијој срећи!


Дарко Фуртула


 

Нестанак

 

Зар и ти да ме кушаш
У презрелом зимском воћу?
Када си виша од човјека покушаш
Голи инстинкт скрити и одагнати самоћу.

Али интрига је већа него љубав,
А крепост од Доброте,
Зато милосрдан није придјев убав
И порок је грђи од сваке срамоте.

И сјајни траг у руској свили
Захвалница је зими кад прије стигне,
Зашто смо се овде учаурени свили,
Ето се баш од зрневља живота гине.

Наиван. Срећан. Ја забавих свијет.
Због тог дојма Анита узвишено сниј,
Плодове часка и немарне игре зна читав вилајет.
Кад отвориш очи, само се насмиј

 

Јер:

 

„чини се, оно је наша суштина... И да се неким чудом изгубиш у свијету, израсла би сигурно, поново, из та три слова.“

 

Борис Бајић

16.05.2013.

 Уручена награда „Свитање“




У сали СО Пљевља одржано је књижевно вече које је Библиотека приредила поводом уручења награде „Свитање“. Добитници награде, Дарко Фуртула, Милић Дујовић, Бојана Кнежевић и Борис Бајић представили су се књижевној публици својим побједничким радовима. Овим младим ствараоцима директорица Библиотеке, Станојка Љиљанић, уручила је свечане дипломе и новчани износ награде. Предсједник Жирија, Милан Терзић, рекао је нешто више о награђеним радовима, као и о оним који нису узели награду, а ушли су у најужи избор. Свим учесницима Конкурса, и уопште младим људима, пожелио је што више успјеха и храбрости у даљим књижевним трагањима. Вече је својим присуством увеличао проф. др Вук Церовић, аутор бројних књига за дјецу и омладину, као и огледа из књижевности. Говорећи о књижевном стваралаштву уопште, и читајући одломке из својих приповиједака, професор Церовић је учинио да ова промоција књиге и читања још дубље пусти коријене у стваралачким стремљењима пљеваљске младости. Професор је нарочито похвалио пожртвовану активност Библиотеке на очувању ријечи и дјела Милке Бајић Подерегин, оцијенивши је јединственом те врсте у Црној Гори. Вече је водила библиотекарка Марија Кнежевић, и том приликом најавила посебну трибину која ће бити посвећена свим учесницима Конкурса. На тај начин се жели постићи даља неопходна сарадња између ових младих стваралаца и њихове Библиотеке.

14.05.2013.

 

25.04.2013.

 „Свитање“ младим талентима


На Конкурс за награду „Свитање“ пристигло је укупно 67 радова. У категорији до 16 година старости награду су подијелили Дарко Фуртула, ученик шестог разреда Основне школе „Салко Аљковић“, за поетски рад „Пјесма“ и Милић Дујовић, ученик деветог разреда Основне школе „Салко Аљковић“, за прозни рад „На Љубишњи“. У узрасној категорији од 16 до 25 година награђени су Бојана Кнежевић, студент, са прозним радом „Бунар“ и Борис Бајић, студент, са поетским радом „Нестанак“. Награђени радови биће објављени у „Љетопису“ Библиотеке.

16.05.2012.

 Уручена награда "Свитање"




Књижевно вече, које је Библиотека приредила поводом уручења награде "Свитање," одржано је у сали Скупштине Општине Пљевља. Добитницима награде, Јакши Вуковићу и Зорани Аћимовић, свечане дипломе и новчани износ награде уручила је директорица Библиотеке Станојка Љиљанић, након чега су се млади ствараоци представили пљеваљској књижевној публици својим побједничким радовима. Предсједница Жирија, мр Зорица Јестровић, рекла је нешто више о награђеним радовима, као и о књизи и писању уопште. Вече су својим присуством увеличали књижевници Илија Лакушић и Андрија Радуловић, који су својим стиховима одушевили публику и дали подршку младим ствараоцима у будућим књижевним трагањима. Учешће у програму узели су и представници Музичке школе из Пљеваља, чиме је ова литерарна промоција задобила посебну свечану ноту. Књижевно вече је водила библиотекарка Марија Кнежевић.

 

 

 

08.05.2012.

 Добитници награде "Свитање" за 2012. годину


Зорана Аћимовић, IX разред - Основна школа "Салко Аљковић"

Књига је јединствена, преносива магија

Живимо безбрижним животом у времену које није тако
безбрижно ни срећно. Око себе видим много несрећних људи који прођу
поред мене не осврћући се. Свијет одраслих не волим, пун је туге и
разочарења, а опет, дјетињство ми прође неопажено, срећа измиче из
руке. Изгубиле су се праве вриједности, али има још увијек правих
сањара који би да промијене свијет, да га обоје ружичастим бојама, да
нам врате давно изгубљене вриједности и да учине све како бисмо сваки
нови дан схватили као почетак нове авантуре. Ти људи имају моћ да нас
растуже, засмију, врате неколико вјекова у прошлост и да нам покажу
будућност. Њихова умјетност је писање.
Помисао на књигу буди у нама различите емоције. Неки
осјећају одбојност због школских лектира које се морају прочитати због
неког небитног знака на папиру наставника. И најчеђће се након
завршеног школовања никад неће вратити књизи. Али, ако сте у
дјетињству тонули у сан замишљајући ликове из бајки које су читале
ваше мајке или баке, вјероватно ћете у свакој књизи наћи нешто
чаробно, посебно, другачије... Постајете нека врста зависника. Понекад
сједим са омиљеном књигом у руци и проведем сате и сате читајући.
Залутам у свијет маште и ту се осјећам најсигурније. Не бринем о
садашњости ни о проблемима, већ само живим за нову страницу која
доноси нови преокрет радње. Потпуно се предам, живим са јунацима у том
измишљеном свијету писца, плачем због окрутности живота, или се
радујем срећном крају.
У књигама откривамо да није све црно или бијело, да се и
највеће љубави на заврше срећно. Читајући постајемо креативнији,
емотивнији, страственији до те мјере да бранимо неки потпуно негативан
лик из само нама познатих разлога. Осјећај да држим књигу у рукама и
мирис старе хартије, помисао на безброј прстију који су листали те
странице је непоновљив. У свијету маште можемо остати скоро читаву
вјечност сањајући и маштајући о мјестима на која ћемо отићи, људе које
ћемо тамо срести... Предјеле, које већина нас никад неће видјети,
могуће је видјети у свијету књига. Све приче, догађаји, ликови из
књига су ту, њихове слике никад неће изблиједјети у мом срцу. Волим
романе са темама и порукама. Оне после којих схватате живот, љубав и
дјетињство другачије. Оне после којих себи постављате милион питања,
после којих имате жеље и снове, јер овај живот би био безвредан кад би
кроз њега корачали само промишљено. Понекад је боље урадити нешто него
се кајати што нисмо ни покушали. Сваки роман носи своју тежину, тему,
али и разлог због којег је написан. Често сам се питала како писци
нађу инспирацију у данашњем свијету који је наизглед обојен сивим
бојама, тужним осјећањима и несрећним крајевима животних прича.
Схватила сам и одговор, јер и сама волим да пишем. Инспирише ме, свако
јутро устанем, кад топли сунчев зрак стидљиво провири кроз прозор моје
собе и помилује ми чело, а ја знам да је баш тај дан савршен да
створим своју причу. У тој причи ће се људи које сам изгубила наћи на
љепшем и бољем мјесту, старе љубави ће се поново срести, људи ће
пружити руке једни другима и живјети срећно са онима које воле. Иако
све ово изгледа немогуће покушајте и ви да маштате, јер ће вас машта
подстаћи на ствари које чевјеку који не чита изгледају сулуде. Књиге
ће вас научити да волите свијет око себе, да се борите за праве
животне вриједности и да заборавите на немогуће, јер је то само
изговор да не покушате.
Због свега овога мислим да су писци највећи умјетници и
гласам за свијет књига који ма сваком новом страницом научи новој
животној лекцији. Заиста, књиге су неисцрпне ризнице знања. Само
сазнање да ме на крају дана чека добра књига чини и тај дан
занимљивим. Зато, маштајте и читајте да бисте живјели!


 

Јакша Вуковић , lV разред гимназија "Танасије Пејатовић"

 

Црвенокоса диктаторка

У трену општег хаоса мојих мисли, док је у мени бјешњела
жестока побуна против здравог разума и полкако личила на неурозу,
десило се нешто несвакидашње. То несвакидашње сам једино ја осјетио на
својој кожи. Било је попут додира хладне руке по меканом дјечјем
стомаку; тај додир прија, али га се желимо одмах и отарасити, хладан
је,но ја нисам осјетио хладноћу и језу, већ ми је додир пријао. То
нешто ме је пробудило и извукло на површину, јер сам тонуо у огромном
нихилистичком мору. Док су мојим клонулим умом, мученим преиспитивањем
личних одлука и жељама да схватим сврху људског живота, одавно
завладали паразити прошлости, појавило се рјешење за моје муке. То
рјешење је било далеко од идеалног; нисам одговорио ни на једно питање
које ме је мучило, и само сам се још више плашио смрти, јер сам видио
драге ми људе како умиру, а нисам им могао помоћи; плашила ме је и
посесивност коју сам осјећао према људима које волим. Ипак сам добио
рјешење. И то је нешто, почетак. Битно је само да није крај, јер
некада стварно не видим нови почетак; сваки пут када ми судбина подари
нови почетак, у Тулбе ставим неколико кованица. Надам се да моји
новчићи подаре барем неком још један дан под небеским сводом, још
један дан борбе са неизвјесним исходом. Најљепше је умријети у борби!
Моје борбе тек почињу, и моје лађе су пред новим олујама,
макар оне биле и у чаши воде, али сада је на сцену мог животног пута
ступила она, нова Протагонисткиња, којој је намијењен велики текст.
Црвенокоса протагонисткиња је имала бучан смијех који је долазио из
здравог стомака, и од њега је звонила читава главна улица, и када би
га чули, сви голубови би у великом јату напустили тек опран тротоар.
Драматичност у догађајима који су долазили била је у ситним назнакама,
али се сјећам првог пољупца и усана слатких као Естерхази шнита.
Сјећам се суптилних ситница остављених на мом радном столу и загрљаја
по јесењој киши. Обоје смо мрзјели кишобран и све оно што би нам
бранило да гледамо небо изнад наших глава, и пријале би нам крупне
капи кише по носу, које су се сливале до усана, а одатле би се
скупљале на бради, откидале се њежно и падале по ципелама. И свака
драма пред нама је била са кишовитим сценаријима, али би кулминација
сваког дана била довољно јака и растјерала би кишне кумулусе.
Црвенокоса протагонистиња би учинила да љубавни занос буде стреаховито
јак, и ни највећа непогода не би га омела. Љубавни занос је био драма
праћена најљепшим звуковима мадригала и виланела.
Сасвим неочекивано и без нарочитог повода, десила се
љубав, исто као што се деси земљотрес у некој кинеској провинцији;
исто као што се роди нека панда или експлодира аутобомба у неком
ирачком граду. Нешто се деси, траје, а потом прође, и увијек неко буде
срећан због тог краја, а неком недостаје то што је било прије краја.
Сада се десила љубав, јака као најјача француска фортификација, јача и
од совјетских каћуша, али ипак сам био забринут. Али, постоји ли ико
ко се брине док на његовим грудима спава црвенокоса љепотица!?
Опчинила ме је, и завладала је мојим умом; пред њеном љепотом су пале
све бране и уставе мог разума а њена харизма је потопила мој егоизам.
Понекад сам страховао пред тим наранџастим очима које су ме привлачиле
и осјећао бих снажно задовољство јер сам у њима осјећао велику животну
силу, коју сам негдје изгубио.
Доласком Црвенокосе диктаторке, либерални поредак моје
душе је гушен и сатјеран у угао; понекад нисам могао спавати због тога
и осјећао сам опет повратак прошлости на велика врата. Био је то сан
на помолу, као да ме призива к себи краљ Виловњак. Непрестано ме мами
опојном мелодијом и нуди ми нов почетак, а то је у суштини била смрт,
умотана у сјајни папир са љубичастом машном. И баш тада сам почео
размишљати о том новом почетку, јер душа неуротичара је заиста највећа
енигма.
Признајем да би нагони понекад били јачи од мене, и нисам
им се опирао, али би и они брзо прошли. Суверенитетом који јој је
подарила моја љубав, владала је та чудесно лијепа Диктазорка; владала
је мојом јавом и сном; мојимплановима и жељама. Престао сам да будем
снажан, и попустио сам пред том навалом љубави и страсти. Уживао сам у
свему томе исто као и ислужени морнар који на кеју гледа свој посљедњи
брод. Моја душа је претрпјела озбиљну метаморфозу; више молекула среће
је јурило мојим крвним судовима; два живота су битисала мојим срцем
док сам је називао шмизлом и будио је пољупцем.
Иако мања од мене, уносила ми се у лице и понекад пријетила држећи
стегнуту песницу, а ја бих се само смијао и ушуткавао је загрљајем.
Зауставио бих је у сред реченице и стегао, осјећајући како убрзано
дише. Мислио сам да је то срећа, и на крају се испоставило да је то
самопојавни облик среће, јер срећа постоји за трен, а онда нестане.
Она је привиђење, а неки је називају и сновиђење. Сваки сан је посебан
и невјероватан; представља посебно краљевство за себе. Мој сан је
Црвенокоса диктаторка и ја се не желим будити.
Диктатура је неограничена владавина једног или шачице
ограничених и малих људи који злоупотребе власт и силу и покушавају
убити слободу, разум и људску срећу. Они чине злодјела и темеље власт
на крви и сузама невиних људи, но моја диктаторка је посебна, јер она
управљамноме служећи се неограниченом љубави коју осјећам и која ме
чини само њеним.
Опет ме муче питања из прошлости и када сам јој то поменуо,
само је ставила прст на моје усне, шапнула ми да ме воли и рекла да
ћутим. Причљива је то била тишина, пуна разних облика геометријске
апстракције која ми је искакала пред очи у тој глувој ноћи мог ума
пуној миловања и суза на јастуку. Чуо сам и неку свечану музику док су
дјеца раздрагано јурила у костимима. Била је то ноћ вјештица.
Држећи је заруку отпратио сам је кући. Мирисала је на поље
лаванди. Удисао сам дубоко њен парфем и уживао у њему, а онда сам је
ујео за усну. Овог пута се није наљутила због тога као што је то
обично чинила, већ се стидљиво осмјехнула и загрлила ме снажно. Дуго
сам био у загрљају Црвенокосе диктаторке, осјећао се вољеним. Нисам
могао да јој кажем да је волим и умјесто мене она је то учинила. Само
сам ћутао. Рекао сам јој да је касно и отишао сам ужурбаним корацима.
Осјећао сам њен парфем на својој кошуљи док сам сједио на
тврдом патосу своје собе. Мучила ме је савјест, и тровала ме је;
нагризала је моју душу као најјача киселина и остављала велике црне
празнине.
Дошао је крај, али овог пута нови почетак није био тако
извјестан. Био је удаљен као и хладни Владивосток. Био сам убијеђен да
није било новог јутра и нове борбе. Извадио сам очев револвер из кожне
футроле и принио га сљепоочници знајући да је крај покуцао на моја
врата. У том часу, ушла је у моју собу задихана Црвенокоса диктаторка,
а као доказ новог дана и предстојећих борби настала је ова прича.

03.05.2012.

 "Свитање" Јакши Вуковићу и Зорани Аћимовић


На Конкурс за награду "Свитање", који је Библиотека расписала почетком године, пристигло је укупно 35 радова. Млади ствараоци нашег града и ове године су подржали нашу малу литерарну манифестацију, што потврђује квалитет пристиглих радова. У категорији од 16 до 25 година старости прву награду добио је Јакша Вуковић, ученик четвртог разреда Гимназије, за прозни рад "Црвенокоса диктаторка". У категорији до 16 година старости награђена је Зорана Аћимовић, ученица деветог разреда Основне школе "Салко Аљковић", за прозни рад "Књига је јединствена, преносива магија". У "Љетопису" Библиотеке, осим награђених, објавићемо још неколико квалитетних радова који су ушли у најужи избор.

05.04.2012.

 Именовани чланови Жирија за додјелу награде "Свитање" за 2012.


Савјет Библиотеке је именовао Жири за додјелу награде "Свитање" за 2012. годину. Чланови Жирија су: Зорица Јестровић, предсједница, и Миленка Цица Чоловић, Милан Терзић, Марија Кнежевић, Софија Јеловац, чланови.

31.01.2012.

 КОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ "СВИТАЊЕ"


Народна библиотека "Стеван Самарџић" из Пљеваља расписује

 

                                             II КОНКУРС

 

за додјелу награде "Свитање" за књижевно стваралаштво младих

 

 

Право учешћа на Конкурсу имају млади ствараоци стално настањени на територији општине Пљевља, сврстани у двије узрасне категорије:
- узраст до 16 година;

- узраст од 16 до 25 година.

На Конкурсу се може учествовати са поетским и/или прозним радовима - највише два рада, обима до двије странице куцане обичним проредом.

Долазе у обзир само радови који до сада нису публиковани.

Радови се достављају у штампаној форми потписани шифром. Уколико се шаљу два рада, треба да су под истом шифром. У мањој затвореној коверти дати разрешење шифре, број телефона и адресу. Све ставити у већу коверту са назнаком о узрасту. Коверте морају бити запечаћене и потписане шифром.

Радови се достављају искључиво поштом, на адресу: Народна библиотека "Стеван Самарџић", 84210 Пљевља, Трг 13. јул, поштански фах 34.

Конкурс ће бити отворен од дана објављивања на сајту Библиотеке до 31. марта 2012. године.

Радове приспјеле на Конкурс оцјењиваће петочлани стручни жири који је именовао Савјет библиотеке.

Новчаном наградом и дипломом наградиће се по један рад у свакој узрасној категорији. Награде ће бити додијељене у просторијама Библиотеке 23. априла, на Свјетски дан књиге.

Награђени радови биће објављени у "Љетопису" Народне библиотеке "Стеван Самарџић", као и на сајту Библиотеке.

12.05.2011.

 Добитници награде „Свитање“ за 2011. годину


Матија Вранеш (млађи узраст)

 

Пробуди се

 

Из суза твоје крви,

Прогутај паучину поноћног

винограда,

И заспи.

 

Заплови вечерњом лађом,

Вечерај са ноћном плимом

И заплеши јутарњом осеком.

 

Одложи све лажи у кофер заборава

Који се некада звао љубав.

 

Послушај музику харфи,

Одсањај већ једном прошлост,

И пробуди се у кревету тек покислог

Опалог лишћа.

 

Пробуди се,

Јер Сунчеви зраци ће те

Пронаћи са простријељеним пољупцима

На твом врату.

 

Пробуди се,

Јер више никада нећеш лежати

Тако невина под Децембарским прекривачем.

 

Пробуди се,

Иначе ако се не пробудиш,

И сан и јава,

И груди и глава,

И пољупци и шамари,

Постаће прошлост.

 

Зато,

Молим те у страху,

Пробуди се.

 

 

Марко Пејатовић (старији узраст)

 

Јуче сам чуо твоју ријеч

 

Јуче сам чуо твоју ријеч

чије сам сузе држао на окупу

све до рађања истока у мојој ноћи,

јер се у том међузвјезданом простору

тад расу хиљаде сребрних капљица туге,

радости и среће моје и твоје

и једне плаве очи.

 

Још увијек чувам оно мало

космичке прашине у закључалој шаци

од промаје хладних кључева.

 

Чувам још онај дах под зеницом

са којим си ми дала

и сјеме свог осмјеха

и плод своје туге.

 

Још понекад из моје главе

кроз плаве близине видим у теби лик

који се у мени кријепи од озарења

да се не заноси у бесповратне стазе

бола и разочарења.

 

Као што то увијек бива

нађе се помало мира

који надражи утјеху.

 

У неком новом уздаху

нађе се помало смјелости

да пробуди одсјај очију твоје туге,

коју не осјећаш,

и твог осмјеха којим ме напушташ,

прелазећи у моје срце, заувијек.

 

 

Милан Бајчета (старији узраст)

 

Његош и ја

 

   “Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тобом обузета” и ја журим у мрачном времену да откријем лучу свога свијета. Нашао сам је у стрпљењу, у мудрости, слози и у знању, нашао сам је у ријечи твојој да је срећа и у одрицању. Никад патња сама нам не стиже, са болом се небо наде диже и кад губиш увек мораш знати, после кише дуга ће засјати. Кад ме муке земаљске обгрле, знам да сунце и за мене грије, гдје је ружног и лијепог ће бити. Ал' је човјек “ка слабо живинче” увијек падне, погријеши...Тек тада, кроз буру времена, твоја снага моју душу тјеши. Природа је мајка и царица, ал` и она променљива лица, па кад боли ми не прихватамо и за срећу обично не знамо. Свете тајне успјеха и среће, ти Владико све то мени рече и на томе велика ти хвала, сачува ме од земних грехова, сачува ме од многих зала. Без поуке и истине ове, још бих био сламка без свог знака, “ једна сламка међу вихорове”.

   Сваког дана у бури времена, ријеч твоја и твоја слика, прати ме и даје ми снагу да испловим из животних вала. Моји су лични иделаи сви прожети твојим мислима, и у свакој мојој ријечи сјеме твоје мисли има. Тобом мислим, тобом дишем, ријеч ми твоја срце обузима, и кад волим ти си дио мене, срце куца са твојим мислима. Осећам се као и ти оне ноћи, кад си задивљен стајао пред љепотом, и осећам како њено срце игра игру са мојим животом. Савјет тражим од тебе Владико, излаз из тог бунила љубави, слаб сам, гријешим... Ти ми кажеш – не дај се, застани, “слабостима смо земљи привезани”. И ја станем тражећ светлост луче да обасја срце ми нејако. Пустом срцу није лако да заборави божанствено лице и ту косу као Вук што снива, па се питам шта у мени бива, је ли се ико ломио овако.    Само теби повјерит се могу, с тобом причат о ономе трену, кад ми љубав све чари открије па ја не знам, честити Владико, “ал` је ђаво али су мађије”. То је тренут гори и од смрти, “свијет ми се око главе врти” и питам се са тога извора да ли смијем кап воде попити. Ја се сјећам оног што си рекао “ћуд је женска смијешна работа”, али њено божанствено лице некад ми је драже од живота. “Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи, од тисуће што чувствујем, једну не знам сада рећи”. Ко и теби, сад и мени, пред љепотом женског лица, заиграју страсти бурне и осјетим вапај срца. А када ми јутро сване, ја је тражим наде оком, “док ево ти дивне виле која иде лаким кроком”. Па и тад се тебе сјетим, док ми срце небом лети, кажем тада мисао твоју “…завид`те ми сви бесмртни, на тренутак овај свети”.

    И тако ја у животу, свуд укорак тебе пратим, кад залутам, дозовем те и научим да се вратим.

05.05.2011.

 Уручена награда „Свитање“


У сали Скупштине Општине Пљевља одржано књижевно вече и уручене награде за књижевно стваралаштво младих. Добитницима награде Матији Вранешу, Марку Пејатовићу и Милану Бајчети уручене су свечане дипломе и новчани износ награде. Том приликом млади ствараоци су се представили пљеваљској књижевној публици са својим побједничким радовима. Сви учесници конкурса награђени су почасном чланском картом Библиотеке за следећу календарску годину. Вече су својим присуством увеличали књижевници Добрица Ерић и Тоде Николетић, који су својим стиховима одушевили књижевну публику и дали подршку младим ствараоцима у даљим књижевним трагањима.

27.04.2011.

 Уручење награде “Свитање”


Поводом свечаног уручења награде “Свитање”, Народна библиотека “Стеван Самарџић” организује књижевно вече 5. маја 2011. године са почетком у 19,00 часова у сали Скупштине општине Пљевља. Гости вечери су Добрица Ерић и Тоде Николетић. Осим новчаних награда, Библиотека је припремила одговарајуће дипломе и наградне чланске карте. Све учеснике Конкурса позивамо да присуствују свечаности на којој ће им бити уручене чланске карте за следећу годину. Овим изражавамо захвалност што су својим учешћем помогли да награда “Свитање” заиста заживи и, надамо се, опстане дуги низ година.

19.04.2011.

 „Свитање“ Милану Бајчети, Марку Пејатовићу и Матији Вранешу


На Конкурс за награду „Свитање“ пристигло је укупно 38 радова чији су аутори млади различитог узраста. У категорији од 16 до 25 година старости награду су подијелили Милан Бајчета, ученик трећег разреда Средње стручне школе, за прозни рад „Његош и ја“, и Марко Пејатовић, ученик трећег разреда Гимназије, за пјесму „Јуче сам чуо твоју ријеч“. У категорији до 16 година старости награђен је Матија Вранеш, ученик првог разреда Гимназије, за пјесму „Пробуди се“.
Награђени радови биће објављени у првом броју „Љетописа“ наше Библиотеке. У „Љетопису“ ћемо објавити још десетак радова који су ушли у најужи избор, а који по свом квалитету заслужују да буду публиковани.

Поштована даровита дјецо,                                       

 

Сви људи долазе на свијет са неким даром. По томе се, између осталог, касније разликују као личности. Сва књижевна, умјетничка и научна дјела израз су бескрајне разноликости људског духа. Она су нова, непоновљива и оригинална, и у њима се потврђује човјеково ја, његова личност. Али, та дјела носе у себи и општељудске поруке и значења и, као таква, постају својина свих људи свијета. Стога су Платон, Шекспир, Гете и многи други велики људи из прошлости наши савременици. Они су створили дјела непролазне вриједности за све људе и сва времена.

 

Иако долазе на свијет са даром откривања и стварања новог, већина људи проживи свој људски вијек без пуне свијести о својим стваралачким могућностима. Колико је само даровитих људи отишло са позорнице живота у заборав због несрећних околности у којима је живјело. Ту су, наравно, и они који због пасивности и духовне љености никад не открију креативне снаге и могућности које дријемају скривене негдје у дубини њиховог бића.

 

И поред огромног техничког напретка, живот у модерном добу има и своје тамне стране. Модерно „информатичко друштво“ са својим медијима и масовном производњом забаве не подстиче увијек на трагање за новим и непознатим. Информације су свуда око нас и све више нам затварају видик и пут до истине, правде и љепоте као највиших духовних вриједности. Млади људи постају пасивни потрошачи производа културне индустрије, умјесто да буду учесници у креирању једног љепшег свијета. Филозофи би рекли да је у свијету све више практичних знања и вјештина, а све мање мудрости.

 

Стога желимо да вас охрабримо да сами учините прве кораке на путу одгонетања тајне свијета и смисла живота. Већ после првих ријечи, слика и метафора, свијет ће вам изгледати као нешто мање страно, хаотично и пријетеће. И, што је најважније, открићете у себи снагу да изађете на крај са свијетом и нађете своје мјесто у њему.

 

Прва ваша остварења ће дјеловати мање или више невјешто и наивно, али то не смије да вас поколеба. Оно што те радове чини лијепим, јесте прије свега љупкост проистекла из искрености и спонтаности са којом сте их стварали.

 

Зато пишите, сликајте, цртајте, компонујте, фотографишите...

 

Своје радове шаљите на нашу e-mail адресу: s.biblio@t-com.me , са назнаком "За Свитање".

 

 

Драгомир Бојовић,  директор Библиотеке

 

 

 

Пљевља, децембра 2008.


Latinica/Ћирилица

Прочитајте и Ви

 

 Линкови:

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Сајт Општине Пљевља

Издавачка кућа ''Архипелаг''

Пљеваљска Гимназија

©  2008 - 2011    -   Народна библиотека "Стеван Самарџић"  -  Пљевља