Роман о Пљевљима

Све до прије коју годину име Милке Бајић Поде-

регин било је готово сасвим непознато широј

књижевној јавности код нас. Можда тек понеко, али и

тај сасвим случајно и на основу приватних обавјеште-

ња, знао је да се и она бавила списатељским послови-

ма, и то онако ради свога разговора, као што,

уосталом, чине многи и код нас и у свијету. Међутим,

прије три године Подерегинова је, на доста необичан

начин, закорачила у свијет наше домаће књижевно-

сти, и то као романсијер. Она је постхумно и сасвим

изненада у том пренасељеном простору, бар сад засад,

успјела да обезбједи мало мјеста и за себе.

Биће довољно у овој прилици истаћи да се њен ро-

ман Свитања (Југославијапублик, Београд, 1987, стр.

334) био нашао на ширем списку дјела која су се те го-

дине натјецала за угледну Нинову награду за роман

године. Он у том натјецању, сад већ знамо, није до-

спио у онај најужи круг дјела која су имала добре из-

гледе да ту награду и освоје, али и оно што се о

Свитању чуло на првим сједницама жирија, и што је о

њему тих дана написано у текућој часописној и но-

винској критици, недвосмислена је препорука да ову

књигу треба прочитати. Пљевљаци имају посебног ра-

злога да то учине.

Шта је у свему овоме необично? – Па, чини се,

много тога у исти мах. Најприје, ради се о дјелу које

се први пут штампа петнаестак година послије ауто-

рове смрти. Подерегинова је умрла у Лондону још

1971. године, гдје је „са кћеркама и унуцима“ проводи-

ла посљедње године свога живота. Ради се, потом, о

једином књижевном дјелу Милке Бајић Подерегин,

које је она – тако се бар нама чини – писала деценија-

ма. Писала и истовремено учила списатељски занат,

тако да је разлика у нивоу владања тим занатом из-

међу првих страница романа и његове друге половине

више него очигледна. Роман Свитање је, најзад, нео-

бичан и по томе што он – ни по своме свијету, а ни по

стваралачком поступку – у ствари, не припада нашој

савременој књижевности, већ много прије, и више,

књижевној традицији, литертатури каква је стварана у

првим деценијама овог вијека. Још конкретније, и

према ономе о чему је у њему ријеч: приказ живота у

забитој турској касаби на средокраћи између Србије,

Босне и Црне Горе, и то при крају прошлога и на

почетку овога вијека, а и по томе како је тај свијет ли-

терарно оваплоћен, роман Свитање је ближи романи-

ма Светозара Ћоровића, па и Стевана Сремца, него

дјелима истог литерарног жанра који су се код нас по-

јавили у посљедњих шездесетак година. Заправо, у

свему што смо истакли присутнији је утицај ђачке и

студентске лектире Милке Бајић Подерегин (рођена

је 8. августа 1908. године у Пљевљима, а свјетску и на-

ционалну књижевност студирала у Београду), него

оне лектире којој се касније сама, према властитом из-

бору обраћала.

С обзиром на све то, могло би се, можда, помисли-

ти да овај роман и не доноси ништа ново, или бар не

на нивоу израза и романсијерске технике. Такав би

закључак, међутим, био сасвим погрешан. Новог има,

мада заиста његово исходиште није толико у књижев-

ном поступку, колико у томе што се романом Свита-

ње, тако рећи први пут, у свијет наше књижевности

уводи једна по много чему специфична средина. Она

је специфична и по менталитету својих житеља, а и по

положају који је заузимала у раздобљу кад су се ства-

рале битне претпоставке за утврђивање граница на

том простору између Србије, Црне Горе и Босне.

У свему је, ипак, најбитније да Милка Бајић Поде-

регин није недаровит писац. Напротив. Она је сасвим

добро знала да запажа и да литерарно уопштава. Сви-

јет о коме је литерарно свједочила, настојећи да га ра-

зумије и објасни у свим његовим битним појавним

облицима, познавала је из прве руке и до у танчине.

T ај је свијет она доживљела дубоко, и то онда кад

се све најбоље и најбрже прима и упија, у дјетињству

и раној младости, а стваралачки га је уобличавала и,

онолико колико је знала и умјела, пресаздавала онда

кад је од свега тога била – и временски и просторно –

прилично одмакнута. Можда је и то са своје стране

допринијело да у први план избије пишчева нескри-

вена наклоност према свијету о коме је у роману ри-

јеч; да се у том свијету много јасније виде и јаче

истичу лијепе стране и врлине, него његове мане и

недостаци, да о свему више говори срцем, него јези-

ком проницљивог и објективног посматрача. Аутор

би, додуше, хтио али му то увијек не полази за руком,

да живот и поступке својих главних јунака сагледа и

из свих углова. Све је то, међутим, најјасније, а поне-

кад и једино, освијетљено са најљепше стране и

углавном површински.

Има у овоме роману мјестимично, особито у

почетку, и наивности, али љупке и бескрајно искрене.

Има призора који једва да су домашили разину умјет-

ничког приказа и транспозиције живота, те се више

доимају као успјеле илустрације народних обичаја и

обреда у каквој етнографској студији о Пљевљима и

његовим житељима, него као умјетничке слике, ства-

ралачки сјенчене и осмишљаване. Но, ако ти призори

и не дјелују умјетнички упечатљиво, оно бар нуде

врло поуздано свједочење о томе како су се, рецимо,

просиле дјевојке и свадбовало, оплакивали умрли и

погинули, славиле славе и светковали празници међу

пљеваљским збивањима и мијенама на размеђу вјеко-

ва, деветнаестог, који је свој свијет односио у

прошлост, и двадесетог, који је већ на самом почетку

наговијестио своје велике буре и ломове, драме и тра-

гедије са највећим бројем учесника и страдалника.

Све то призива у сјећање и књижевно га непретен-

циозно и разговијетно обликује особа која је тај свијет

поуздано памтила и за њега имала веома много разу-

мијевања и љубави, па и онај тако препознатљиви жал

због свеопште пролазности и трошности.

У закључку овога осврта само оно најбитније:

Пљевља су, мада са знатним закашњењем, најзад,

ипак добила свој роман. У њему се она вјерно огледа-

ју и својим етнолошким карактеристикама, и својим

географско-историјским положајем, који је у прошло-

сти био много значајнији него што је то данас. Огле-

дају се, потом, и сплетом својих сокака и раскрсница,

својим чувеним и опјеваним башчама и авлијама, а из-

над свега својим богатим и мелодичним говором и је-

зиком. И управо је тај језик можда и највећи квалитет

романа Свитање Милке Бајић Подерегин. Он је раз-

новрстан, звучан, одморан и савим аутентичан. У ње-

му је накупљено велико животно искуство и врло

богато и занимљиво историјско памћење. У њему су

врло препознатљиви трагови свега онога што је про-

тутњало дугом и бурном повјесницом Пљеваља, једног

од најстаријих српских градова. Тај је језик, осим

тога савим непатворен: захваћен је у тренутку кад

још није био нагрђен идеолошким и политичким но-

воговорима, слијепом а самодопадљивом пропаган-

дом, онда кад је још увијек имао чистоту и гипкост

гусларског десетерца и сладост приповиједне народне

фразе. У сваком случају, ова ће књига, писана искрено

и с великом љубављу за свијет којим се бави, уз поуз-

дано језичко осјећање и историјско памћење, тачну

етнографску опсервацију, имати своје читаоце и по-

клонике.

Проф. Др Љубомир Зуковић